Македонски МУП саопштио је да је само у четвртак и петак више од 20 хиљада избеглица с Блиског истока ушло из Грчке у Македонију и да су сви они без већих задржавања упућени у Србију. У прихватном центру у Прешеву Комесаријат за избеглице и полиција непрекидно дежурају како би сви били регистровани. Само током једног дана и ноћи је издато више од 5.700 потврда о азилној намери.
Док у Комесаријату за избеглице тврде да је ситуација под контролом, у Црвеном крсту кажу да је много тежа него летос, јер мигранти тешко подносе хладноћу.
Од почетка мигрантске кризе из Србије стиже порука да наша земља жели да буде партнер ЕУ, да ради на њеном решавању, помогне у регистрацији мигранта, што на транзитном путу једина и чини.
Европски лидери тапшу нас по рамену. Србија је више пута похваљена да се понела хумано и солидарно, а Европски савет прошле недеље је одобрио по 17 милиона евра Србији и Македонији као помоћ за суочавање са избегличком кризом. Европски комесар за проширење Јоханес Хан помоћ је назвао „важним сигналом континуиране европске солидарности“. Међутим, Србија је добила чак једанаесет пута мање новца из европске касе него суседна Хрватска, која несрећне људе само превози од границе са Србијом до Словеније или Мађарске.
Коментаришући одлуку Европе, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић рекао је да ће Србија из принципијелних разлога наставити да се према мигрантима понаша одговорно и хумано.
Али шта Србија има од принципа? Заправо, право питање је шта грађани Србије имају од тог принципа. Баш ништа. Осим што су још једном жртве двоструког лицемерја.
Европског, јер Унија, у коју хрлимо, новац за помоћ дели по принципу чланске карте. И домаћег, наши политичари после расподеле европских пара кажу да је Србија понижена, али ипак поручују — не можете ви нама толико новца да закинете колико ми можемо да будемо добри према мигрантима.
Избегличка криза је одлична тема за личне и страначке кампање, у земљи која је непрекидно у кампањи, али време сликања поред шатора који не коштају много и парола о хуманости, које не коштају ништа, истиче.
Долазе хладни дани, а од цело лето најављиване изградње прихватног центра у коме би се хиљаде људи склониле од мраза и снега очигледно неће бити ништа. Остаће само пароле: добри смо, не бијемо их, Срби су најхуманији народ.
Међу паролама могло се чути и да је Србија талац избегличке кризе. И Грчка је, али мигранте, без регистрације прослеђује даље, и Хрватска, али може да бира да ли ће новцем који је добила платити гориво за аутобусе или струју за воз до Словеније. А Немачка, она је отворила врата избеглицама.
Али ко је ставио жицу на Мађарску границу?
Није први пут да се свет по овом питању суочава са лицемерјем Европе, тачније земаља које су данас најважније земље ЕУ и најважније међу њима, Немачке.
Конференција у Евијану у јулу 1938. године бавила се квотама за Јевреје, пре свега из Немачке, али и земаља које је редом окупирао Хитлер, требало их је пребацити на сигурне територије. Замишљена да буде хумана, конференција је крахирала услед свађе великих демократских земаља, а на штету Јевреја и других прогоњених народа са територија нарастајућег Трећег рајха. Потомци и једних и других данас су заједно одговорни за судбину нових миграната са Блиског истока.
Последње је време за питање шта ће се догодити са мигрантима који не остваре право на азил у земљама ЕУ. Мигранти у Србији неће јести европску солидарност. Њихово збрињавање ће једним делом платити грађани Србије, што није спорно, Србија је деведесетих показала да је отворена земља. Спорно је то што исти ти грађани своју децу лече скупљајући новац СМС-овима.
