Мај, 1995. године
Почетком деведесетих у Сарајеву је било грађана мало и сви су могли да се стрпају у кафић „Пиколо“ на Башчаршији. Отворен је Дом писаца, а по кафанским клозетима се нису ваљали само пијанци који повраћају. Све више је било хероинских шприцева по поду. Спремали су се први слободни избори и сви су говорили: „Не дај боже да побједе националне странке“, а мислили су и осјећали супротно. Зато су националне странке и побједиле. Чак и дуго послије избора, када би упитали неког Сарајлију за кога је гласао, он би одговорио — за Марковића. Најгоре су на тим изборима прошли управо реформисти. Сидран је био на листи реформиста и изгубио је од неког месара.
Послије неуспјелих избора, био је уплашен више него онда око оне шекспировске дилеме писати или не писати Дрину, односно, вратити или не вратити новац због притисака из источне Босне. Љето након изборне пропасти сједили смо у башти кафане „Шеталиште“ Сидран, Гребо Здравко и ја. Разговарали смо о томе шта да радимо. Нисмо нашли рјешење. Страховали смо од рата и Сидран је на крају рекао:
— Ви се јебите, а ја одох код Расима.
Мислио је на либералну странку насталу од омладинске организације. Осјећао је рат који долази и тражио било какво уточиште. Вјеровао је у то да у Босни може да буде спасоносно нешто што се зове либерално.
Прије великих страдања у животу, страдале су бронзане бисте омиљених писаца: Бранко Ћопић први међу њима. То ми је било посебно жао пошто су Магареће године мој први прочитани роман. Несрећно је завршио живот тај Бранко, бацио се са Савског моста у Београду. Друго убиство Бранка Ћопића десило се у Босанској Крупи. Представници СДА поломили су бисту Бранка Ћопића и бацили је у контејнер. Тада је Сидран бдио у Дому писаца и први пут сам слушао како му се ломе видици:
— Није лијепо да се руше културно-историјски споменици, али да ја тебе питам, драги мој, зашто у Босни нема више споменика муслиманских писаца?
Ја му нисам одговорио. Учинио је то његов друг Бранко Чучак који је такође пио виски на рачун Весе Ђорема:
— Нема муслиманских биста — рекао је Чучак — зато што је нестало цименте и пјеска, све отишло у градњу џамија.
Те вечери смо причали о свему, највише о отпору муслиманских интелектуалаца према Дому писаца. Тада смо већ имали заједничку авантуру свечаног отварања. Ја сам ишамарао пјесника Махића који је ометао церемонију отварања. Доајен сарајевског новинарства, Сенад Авдић, написао је да сам пјеснику избио два ребра. Те вечери код Весе, Сидран је зажалио што смо неколико месеци раније на отварање Дома писаца позвали Рајка Нога, говорећи да је он шовиниста. Као да је то изговорио да би оправдао свој национализам. Зацрвенио се када је о њему причао. Истина, када сам му рекао да су Нога тукли, превише тукли, он је заплакао. Весо је ставио пред њега нову флашу вискија, па је ствар са бившим пријатељем заборављена. Показао ми је лист „Јавност“ који је доносио слике лобања дјеце и одраслих ископаних из јаме Пребиловци:
— Видиш ти, мој Емире, шта они раде, откопавају мртве послије педесет година — сметало му је што чак и његов пријатељ Весовић сарађује са таквим листом.
Сидран и његов страх су трпили притисак са двије стране. У ствари, то је била једна страна, али се само чинило да су биле двије. Притискало га је Удружење књижевника Босне и Херцеговине због Дома писаца које им је личило на Француску 7 и лист муслиманске младежи „Вокс“. На насловној страни тог листа освануо је Иво Андрић набијен на наливперо. Да нас подсјете како је Радисав из На Дрини ћуприје набијен на колац јер је рушио мост. То је била опомена Сидрану да ће слично да заврши ако не престане да једе свињетину. Тај лист је још прије избора објављивао како ће Срби живјети у Муслиманији као грађани другог реда. Духовитост ових младића је изазивала осмијех на лицу предсједника Изетбеговића. Он се чак и сликао са овим бројем у рекламне сврхе. Ови младићи ханџар орјентације су ме до краја живота задужили. И мене и моју фамилију. Прогањали су Сидрана и мене паралелно и, на крају, Сидрана приволили да пређе на њихову страну. Мене нису због урођене слабости карактера. У ствари, никако нисам повјеровао да они желе грађанско друштво и демократију о којој су сви говорили. Оставио сам да им то повјерује Међународна заједница. Када је рат кренуо у Хрватској, већ су се ту врзмали осматрачи. То су они људи у бијелим одијелима који гдје год су се појавили, рат није спријечен, него се управо ту разбуктао.
До сада објављене Дневнике Емира Кустурице можете прочитати овде.
©Емир Кустурица
Извор: Искра
