Извршни савет Унеска разматраће сутра предлог препоруке за пријем Косова у чланство у ту организацију, коју је на дневни ред уврстио Извршни савет ове организације на предлог Албаније. Србија, после ове одлуке, покушава да убеди што већи број држава да је пријем Косова неприхватљив из правних, процедуралних, политичких, културних и моралних разлога.
Заменик министра спољних послова Косова Петрит Сељими, с друге стране, сматра да учлањење Косова у Унеско не представља никакав напад на српске цркве, већ да се ради о потреби да се оно повеже са образовањем, науком и културом.
„Учлањење Косова у Унеско ће само унапредити положај српског наслеђа на Косову. Оно ће бити мост који ће повезивати Београд и Приштину, а не линија раздвајања“, истакао је Сељими.
Ако би Косово постало члан Унеска, чиме би и српска културна баштина, фактички, постала косовска, да ли би то ставило тачку на ревизију „косовске“ историје?
Албанци са Косова, али из Албаније, у настојањима да српске манастире прикажу као своје на дневној бази „бомбардују“ светску, али и своју јавност, причама да су манастире градила албанска племена. Рецимо Дечане —племе Гаши. Симбол двоглавог белог орла у Дечанима „преименовали“ су у албански симбол — двоглавог црног орла. А отишли су дотле да и у црквеним фрескама у српским манастирима историчари са Косова „проналазе“ трагове албанског.
Српски историчари сматрају да је све што албански историчари наводе чиста манипулација, али и чињенично немогуће, јер Албанаца у време настајања српских манастира на Косову и Метохији на тим просторима није ни било.
Историчар Радивоје Радић са Филозофског факултета у Београду слаже се да постоји опасност да се српска културна баштина прогласи за косовску, али каже да је то могуће само због манипулација.
„То су средњовековни споменици и зна се када су настали. Према истраживањима наших најбољих стручњака у средњем веку на простору данашњег Косова и Метохије није уопште било Албанаца. Они су дошли касније и то су чињенице“, каже професор Радић.
Он напомиње да не зна на које се аргументе позивају косовски историчари, али додаје да фалсификата и произвољног изношења мишљења увек има, напомињући да су чињенице неспорно на страни Србије.
„То су просто неке неспорне ствари. Није то ’може бити или не може бити‘. Они немају озбиљне аргументе за то, али просто се то ради у историји. Својатају се нека туђа наслеђа“, додаје он подсећајући да су деведесетих година у Америци изашле књиге које су приредили косовски Албанци у којима се тврди и да је цар Душан био Албанац.
Историчар Марко Шујица са Филозофског факултета у Београду такође сматра да су албанске тврдње неутемељене и да о томе не вреди озбиљно разговарати, јер је свима јасно да је реч о српском средњовековном културном наслеђу.
„Дакле то је једна чиста политичка игра, односно манипулација са прошлошћу да би се сада тамо успоставила нека врста државности. Дакле, ту из угла историографије није ништа спорно. И ја не видим ту било каква простор за ревизију историје, просто је све мимо тога манипулација и злоупотреба“, тврди он.
Лепота Дечана, Грачанице, Пећке патријаршије и Цркве Богородице Љевишке у Призрену јача је од историје.
Манастир Високе Дечане подигао је краљ Стефан Урош Трећи као задужбину. Натпис из 1334/1335. године, којим главни неимар манастирске цркве сведочи да је посао трајао осам година, открива када је почела градња и чињеницу да Урош није видео изграђене Дечане зато што је новембра 1331. године изненада умро. Дечане је довршио његов син Душан.
Грачаница је једна од последњих задужбина краља Милутина, подигнута на рушевинама Цркве Свете Богородице Грачаничке, записао је Милутин 1321. године. Архитектура Грачанице сматра се врхунцем српског градитељства у духу византијске традиције. Осликана је у српској средњовековној традицији. Међу фрескама је и лоза Немањића, од Немање до Милутина, речит документ о власнику Грачанице.
