Званични Београд не учествује у протестима у Црној Гори. Не учествује ни десница коју прозива режим из Подгорице, иако би радо видела леђа том режиму. Међутим, индикативно је ћутање једног бившег Београђанина.
Пре детаља о њему, слика ситуације. За актуелни политички тренутак у Црној Гори важна су четири датума: 27. септембар, кад део опозиције окупљен у коалицију Демократски фронт започиње протесте, 14. октобар, кад приликом посете генерални секретар НАТО-а поручује да одлука о чланству ове државе у Северноатлантској алијанси може бити донета без референдума, 17. октобар, кад полиција туче и хапси демонстранте и долазећи 24. октобар, за кад је заказан митинг у главном граду уколико власт не пристане на прелазну владу, а неће пристати.
Рађање ширег отпора
Иако многи гледају у долазећу суботу, све је почело у прошлу суботу, кад је примењена сила. До тада је протест био израз жеље Демократског фронта за политичким самоодржањем. Међутим, оног тренутка кад се режим хвата за пендрек и креће на рушење демонстрација, оне се претварају у шири грађански отпор.
На улицу је, наиме, изашао празан фрижидер, јавни дуг од око 80 одсто БДП-а, однос режимских медија и однос режима према медијима, неконтролисани део невладиних организација, стопа криминала, судство и тужилаштво који селективно раде, корупција… Наравно да у Црној Гори постоји подела на Србе и Црногорце, али поменуте теме су константно у ваздуху, а кад на њих додате репресију онда постаје превише.
ДФ је то уочио и променио реторику, али и орнаментику, па је већ следећег дана на њиховом протесту било веома уочљиво одсуство српских застава, фотографија руског председника Путина и парола против НАТО-а. Таргетиран је само Мило Ђукановић, кога руше не истичући српство. Режим то зна и форсира контра причу о просрпским снагама које ударају на уставни поредак. Али режим на неки начин реинкарнира овај део опозиције.
Енигма субота
Зато је главно питање зашто човек који је верујући свом политичком инстинкту и ослањајући се на промишљеност успео да опстане на власти четврт века, сад прави почетничку грешку? Зашто креће на демонстранте, хапси народне посланике и пребија новинаре? Зашто од 600 људи једним потезом прави 6.000 демонстраната?
Одговор на ово питање је кључ свега, а можда и решење енигме зване „долазећа субота“.
Поред застрашивања узрокованог превиђањем реакције грађана и потцењивањем организатора, и поред жеље да има мирне и чисте улице пред одлуку о пријему у НАТО, чини се да је најтачнији одговор и објашњење Ђукановићеве нервозе и исхитреног реаговања — мањак подршке са Запада. Зато је можда оправдан страх од смене на улици човека који се на власти устоличио преко улице. А и метод је сличан — кад је долазио, кренуло је изнутра.
У међувремену, од суботе до суботе, десило се неколико индикативних ствари.
Рашко Коњевић, министар полиције и потпредседник СДП-а изјављује да је влада већ техничка и да коалиција ДПС-СДП суштински више не постоји. То донекле „пегла“ председник СДП-а и парламента Црне Горе Ранко Кривокапић изјавом да СДП неће изаћи из Владе док не стигне позив за НАТО. Потпредседник Владе Душко Марковић оптужује ДСС из Србије, али и Руску Федерацију. „НАТО да се огласи због утицаја Русије“, тражи бивши директор Агенције за националну безбедност Боро Вучинић.
Међутим, НАТО се не оглашава. Његов генерални секретар Јенс Столтенберг — који је као дете провео неколико година у Београду, где је његов отац Торвалд као амбасадор Норвешке службовао — уочљиво ћути.
Огласила се америчка Амбасада у Подгорици позивајући на уважавање принципа слободе окупљања. Преко неформалних али политичарима јасно читљивих канала поруку су послали и Британци…
Питање главе главаша
Лидер Црне Горе, који се са западним званичницима виђао и за време НАТО агресије на СР Југославију, сада прво ћути кад Андрија Мандић саопшти демонстрантима да је напустио земљу, па ћути и три дана после, и тек четвртог дана увече оптужује великосрпске кругове, Српску православну цркву и Русију. Главна порука коју потенцира је да су протести против ширења НАТО-а.
У из авиона видљивом одсуству подршке, или због громогласног ћутања Запада, логично је Ђукановићево правдање нападима и наметање сопствене истине, јер таквом реториком ствара привид да и даље има подршку. Ако је за Кривокапића чланство у НАТО идеолошко питање, за Ђукановића-главара то је питање главе.
Веома је занимљиво да је Ђукановић током свих сукоба и криза — прво са Момиром Булатовићем, затим са Слободаном Милошевићем, потом приликом референдума за независност — добијао такозвани медијски рат. Међутим, сад тај рат губи и оставља утисак да је вођа који одлази. Притом, опипљивог доказа за одлазак нема. Опозиција је и даље слаба, он и даље држи дизгине у Црној Гори, али упркос свему утисак је да је и сам видео свој политички крај.
Умешаност пластичним примером није показао ни званични Вашингтон, али Ђукановић се свеже сећа случаја Ива Санадера. Наиме, бивши хрватски премијер је послушао Запад и дао оставку, али ипак није избегао затвор. Дакле, ако је Мило осетио да га пуштају низ воду, мало је вероватно да ће им поверовати како ће га оставити на миру ако мирно оде.
Упркос показатељима који говоре да неки план тамо негде постоји, два дана пре заказаног протеста се не може са сигурношћу прогнозирати како ће изгледати и колико ће трајати црногорски час анатомије. Кад од неког догађаја сви много очекују, обично се не деси баш много од очекиваног.
Режим не показује знаке да ће попустити, Демократски фронт не сме назад јер је ово све време и чекао, али је питање да ли ће ићи на радикализацију или ће суботњи протест изазвати серију протеста у градовима по унутрашњости Црне Горе и додатно билдовање рејтинга. Свакако, за суботњи исход ће бити важно и како ће се поставити остатак опозиције.
Шире гледано, много је оних који сугеришу да Ђукановић није или не може бити део будућности Црне Горе. Питање је само на колико скору будућност мисле.
