У среду је извршни савет Унеска већином гласова предложио да Косово буде примљено у ту организацију. После свих дешавања последњих 20-25 година ни највећи оптимисти нису очекивали да ће бити другачије. Србија је одавно на удару моћника који је „шамарају“ кад год и где год стигну. Ово је била само још једна од прилика у низу, коју је ваљало искористити и показати Србији „где јој је место“. И што су то урадили моћници — ни пô јада, али поред моћника, то су урадили и њихови „сателити“, како би доказали своју лојалност и покорност.
Поред осталих, да непризната држава Косово постане чланица Унеска, гласала је и Црна Гора. Земља чија историја почиње од Косова и Метохије, народ који се некад давно бежећи од Турака склонио у планине и остао да живи тамо и жали за својом постојбином. Није случајно Вук Караџић објашњавао зашто Црногорке носе црне мараме — „жале за Косовом“, говорио је. Њихове трагове на том терену сачували су манастири и цркве.
Нова Црна Гора заборавила је и своје корене и своје Косово, а јуче је и своје манастире и цркве предала у руке Албанцима, којима је пре тога препустила да владају њиховом територијом.
Тако се Црна Гора још једном одрекла својих Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића… Слободарска Црна Гора укинула је сопствену историју. Оно што Његош ни пред страшним непријатељем, великим Отоманским царством, није могао ни хтео да учини, говорећи да „Црногорци не љубе ланце“, учинила је данашња власт. Aли то су били неки други Црногорци. Неко друго време. Нека друга Црна Гора.
Али какве везе има Црна Гора са Његошем?! Ова данашња — нема. Њега се прво и одрекла… Зашто се онда не би одрекла и свих оних манастира? Свих цркава? Пећи и Пећке патријаршије?
Помало је дегутантно гледати Русију, Кину, Намибију, Аргентину, Етиопију, како бране српску историју, а Црна Гора је продаје. Предаје сваку циглу вековних манастира, онима који би им најрадије и темеље преорали.
Данас је председник Ђукановић овај поступак образложио речима: „Када се понашате одговорно, тешко је да имате маневарски простор да о питањима чланства у Унеску или другим организацијама можете да арбитрирате. Било би то недоследно и калкулантски“.
Црна Гора јесте доследна. Питање је само — чему? Себи и својој историји сигурно није. Нити „чојству“ ни „јунаштву“. Можда једино својим господарима и доказивању да је оно што није. У томе јој мало ко може наћи ману.
Одрекла се власт у Црној Гори и заставе, и химне, и писма, да би остала у седлу. Одрећи ће се и себе и свог презимена, постаће и Монтенегро, буде ли то неко тражио (или купио). Јер „када се понашате одговорно, тешко да имате маневарски простор“.
