У саопштењу се наводи да Ђаковчани, протерани са својих огњишта, не могу да поверују да су државе-чланице Уједињених нација спремне да православне светиње дају на чување онима који су погрому 2004. године палили и рушили те исте манастире и цркве.
„Наше светиње које им се данас тако олако дају, под заштитом су Унеска као угрожено културно наслеђе. Истина је да су угрожени пре свега од оних који су 1999. и 2004. године на њих бацали каменице, бакље, у цркве уносили аутомобилске гуме и палили их, како би били сигурни да се пламен неће лако угасити, а светиње до темеља изгорети“, пише у саопштењу.
Ђаковчани се питају да ли је могуће да се светиње дају на чување онима који православнима Србима не дају да посете те исте светиње и да у њима обележе своје верске празнике, тј. онима који аутобусе Ђаковчана гађају каменицама сваки пут када из Високих Дечана крену у цркву у Ђаковици, истичу у Удружењу Ђаковчана.
„Да ли је могуће поверити на чување српске светиње онима који су у нашој Ђаковици са земљом 1999. године сравнили Цркву Свете Тројице и на њеном месту направили парк?“, питају из овог удружења званичнике Унеска.
Писмо се завршава изразима захвалности монасима из манастира Високи Дечани, због тога што је то место увек био уточиште за све расељене Ђаковчане. Посебно се истиче захвалност због бриге о старицама из манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, које су једине припаднице српског народа које и даље живе у том граду у Метохији.
