Срамне, арогантне и недипломатске — тако је ирански министар спољних послова назвао изјаве шефа саудијске дипломатије који је оптужио Техеран да је „колонизатор” Сирије и да ће се Саудијска Арабија „суочити са иранским акцијама свом својом политичком, економском и војном снагом”.
Верски рат, какав се водио у Европи између католика и протестаната, бесни на Блиском истоку између две главне струје ислама, шиитске и сунитске, чија су главна упоришта Иран и Саудијска Арабија.
Две земље ратују у Јемену, где је Ријад на челу арапско-сунитске коалиције која напада шиитске побуњенике, Хуте, које подржава Иран. У сукобу су у Бахреину, где су заливске земље притекле у помоћ још једној сунитској монархији која не признаје већински шиитско становништво. Сукоб је још очигледнији у Сирији, где Иран војно и финансијски подржава председника Башара ел Асада, из алавитског огранка шиизма, док се Саудијска Арабија приклонила коалицији на челу са Вашингтоном која бомбардује ову земљу са циљем да сруши Aсада.
До раскола шиита и сунита дошло је након смрти Мухамеда, 632. године, када се поставило питање његовог наследника. Будући шиити су изабрали Алија, посланиковог рођака и духовног сина, а будући сунити Абу Бекра, обичног човека који је пратио Мухамеда, следећи племенске традиције. Већина муслимана је прихватила Абу Бекра који је постао први калиф. Од тог времена сунити су у већини, представљају око 85 одсто муслимана у свету. Једине земље у којима су шиити већина су Иран, Ирак, Азербејџан и Бехреин, а значајне мањине постоје у Пакистану, Индији, Јемену, Авганистану, Саудијској Арабији и Либану. Братоубилачки рат између сунита и шиита траје више од хиљаду година, иако су разлике између њих минималне и односе се на обичаје и праксу.
Иран, некадашња Персија, не може да опрости Саудијској Арабији што је сломила његову империју на почетку ислама, док се Саудијска Арабија плаши њеног обнављања. Овај страх је достигао врхунац након исламске револуције у Ирану 1979. године, када је на власт дошао ајатолах Хомеини. Иран је нашао савезнике у политичко-војној организацији Хезболах у Либану, међу алавитима у Сирији и у шиитском делу ирачке владе. Шиитски лук који повезује Иран, Сирију, Либан и Ирак постао је један од одлучујућих геополитичких фактора на Блиском истоку. Заливске монархије су зато подржале напад Ирака на Иран, који је трајао осам година и у коме је погинуло више од милион људи. Од тог времена расте социјални и политички притисак на шиитску мањину у заливским земљама.
Рат до истребљења који се води између Саудијске Арабије и Ирана подстакла је америчка интервенција у Ираку и „арапска пролећа” 2011. године која су срушила или уздрмала режиме у арапским земљама. Америчка интервенција је пореметила однос снага и џихадисти су нашли упориште међу сунитима који су највише били на удару. У јулу 2014. године прогласили су исламски калифат, по угледу на златно доба сунитског ислама које се угасило након рушења Османлијске империје. Екстремистичка организација је као један од главних политичких циљева прогласила брисање границе између Сирије и Ирака, која је успостављена споразумима француских и британских колонизатора о деоби Блиског истока. Сиријски рат зато није више грађански, већ регионални.
