Пољска је потврдила да је једно од главних упоришта конзервативне европске деснице јер је на парламентарним изборима већину гласова добила Партија право и правда. Десница је потпуно завладала Пољском, у толикој мери да левица неће имати ниједног посланика у парламенту. Овакав развој се не тиче само Пољске, већ и Европе. Он говори о све израженијим антагонизмима на европској политичкој сцени, чији су узроци бројни.
Економска криза у коју је Европа увучена 2008. године, након краха америчких финансијских симбола капитализма, попут банке „Леман брадерс“, који је изазвао пометњу у светској економији, продубила је социјалне разлике и поделу на мали процент богатих и све већи проценат сиромашних.
Нова индустријска револуција и урушавање националних привреда пореметили су тржиште рада и створили армију незапослених. Гашење националних предузећа, чије место су преузеле стране мултинационалне компаније, које воде индустријски најразвијеније земље, изазвало је снажно незадовољство међу европским радницима, чије интересе нема ко да штити. Све више Европљана има утисак да живи горе него пре уласка у Европску унију, на коју гледа као на Тројанског коња глобализације.
Мигрантска криза је додатно оголила слабости европске конструкције и поделе између севера и југа, центра и периферије. Ове поделе доводе до радикализације европске политичке сцене, о чему сведоче и избори у Пољској.
У већински десничарској Европи расте подршка радикалним десничарским партијама, које је мигрантска криза подигла из мртвих, а са њом и број расистичких и ксенофобичних напада. Овај феномен је присутан у Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Француској, Мађарској, Финској, Данској, Пољској.
Једном на власти, ове конзервативне снаге доносе ксенофобичне и антиимиграционе законе које додатно затварају европску тврђаву. Најизразитији пример је Мађарска и њен лидер Виктор Орбан са којим најчешће пореде лидера пољске Партије права и правде, бившег премијера Јарослава Качињског. Орбанов одговор на колоне избеглица са Блиског истока и из Африке је подизање ограде са бодљикавом жицом и постављање војске на границу.
Исту политику нетрпељивости према избеглицама има и Качињски, који је добио изборе подстицањем страха и мржње против „паразита“ који су донели „колеру на грчка острва и дизентерију у Беч“. Качињски је познат и по својим антинемачким и антируским ставовима. Пољски лидер види у Вашингтону главног пријатеља, а у НАТО-у главног војног савезника. Како је Пољска најзначајнија регионална сила, која се граничи са Немачком и Русијом, то ће додатно отежати дијалог на европском нивоу о темама значајним за будућност континента.
Јачање деснице у Европи је нарочито изражено у бившим совјетским републикама, где левица не може да се пробије због снажног антикомунистичког наслеђа, па питања социјалне неједнакости и отпора глобализованом капитализму не прелазе популистички приступ радикално десничарских партија, чији је одговор истеривање странаца и затварање граница. Популарност ових партија расте и због утиска да су на челу ЕУ корумпирани политичари који не воде рачуна о интересима народа.
Ситуација је другачија у земљама у којима је још живо сећање на фашистичке диктатуре, попут Грчке, Шпаније и Португалије, где је незадовољство постојећим стањем довело до јачања левих снага. Европска десница за сада све чини да угуши њихов елан, од Грчке до Португалије, где је председник формирао десничарску владу иако је левица добила већину у парламенту, са сличним аргументима као у Грчкој, да се снагама које доводе у питање политику Европске уније не може дозволити да преузму власт.
То, међутим, није случај у Пољској, коју ће у наредне четири године водити партија која у Европској унији види претњу за национални суверенитет и традиционалне вредности.
