Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ налази се у саставу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Србије, а његова основна делатност — ремонт ваздухоплова и ваздухопловне опреме — поново је актуелизована после најаве премијера Србије Александра Вучића да ће Србија вршити ремонт руских хеликоптера.
Овај Завод (смештен на око 20 километара од Београда на површини од 66 хектара) осим ремонта ваздухоплова, ваздухопловних мотора и ракетно–техничких система у опису свог посла има и производњу резервних делова за средства и опрему из процеса ремонта, а врши и услуге машинске производње, термичке обраде и испитивања мотора.
Да би зарадили, морате уложити
Према речима војног коментатора Мирослава Лазанског, најава из Москве, после посете српске делегације, да ће у Србији бити вршен ремонт руских хеликоптера је добра и за оспособљавање Завода „Мома Станојловић“ да у будућности може да ремонтује већи број и авиона и хеликоптера него што то ради сада.
Српска наменска индустрија, према његовом мишљењу, технолошки је најразвијенији део српске индустрије, али је ипак, како каже, средње софистицирана. Главни проблем, истиче Лазански, јесте новац.
„То морате да платите, а наш војни буџет је релативно скроман. Да би повећали војни буџет морате да узмете од неког другог корисника буџета, а онда кажу: нама узимате, а дајете на куповину и производњу неког наоружања, шта ће нам? И ту је тај зачарани круг који никако не можете да разрешите“, јасан је Лазански.
И војни аналитичар Александар Радић истиче да у ремонтни Завод „Мома Станојловић“ мора да буде уложен новац и труд да би могао да се оспособи за рад у будућности. Али, истиче он, и да се јасно дефинише његов статус.
„То ће бити први проблем утолико што је још у старим временима ЈНА Завод био такозвана доходовна установа. Значи, део војске, али део за који је предвиђено да оствари приходе од којих живи. Сад је буџетска установа, али постоји нешто што указује да ће бити промене. Утолико што, мимо приче о ремонту о хеликоптера Ми–17, српска Влада разговара са ’Ербасом‘ о стратешком партнерству и део тог споразума је јако важан за Завод“, напомиње Радић за Спутњик.
Идеја је, додаје он, да се ремонт и производња резервних делова хеликоптера „газела“ концентрише управо у Србији за домаће потребе, регионалне потребе и за све остале кориснике. Радић додаје да у овом тренутку сертификате за ремонт породице хеликоптера Ми–8 и Ми–17 имају Пољаци, Чеси, Словаци… Тржиште је отворено, како каже аналитичар, и питање је кад тражите ремонт хеликоптера ко вам је најпогоднији.
Опоравак од НАТО–а
Улога Завода битно се променила 1999. године, јер је прве ноћи агресије НАТО већ дејствовао по његовим халама, нанете су велике штете и требало је доста времена да се Завод колико толико консолидује после ратних штета. Завод је добијао и послове у иностранству, на пример за Египат почетком 80–их година, али је и та ремонтна линија уништена 1999. године.
„У овом тренутку Завод ради са једном изузетно спором динамиком у односу на потребе и у односу на искуства из прошлости. Утолико што нема капацитета и није то само проблем радне снаге него и набавке резервних делова и подмиривање трошкова ремонта“, тврди Радић.
У овом тренутку незахвално је рећи колико је новца потребно уложити у овај Завод, јер је све условљено дефинисањем шта ћете да радите и који обим радова желите да обављате.
Иначе, темељи и зачеци како Ваздухопловног завода, тако и ваздухопловно–техничке службе, сежу до 1. јула 1916. године када је на Крфу формирана Прва аеропланска радионица. Ваздухопловно–технички ремонтни завод „Београд“ 1976. године добија назив који и данас носи — Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“.
