У принципу, немачка штампа није објавила никакву новост. Наиме, информације о крађи терабајт података су се појавиле још 2009. године, пре него што је Сноуден побегао из САД.
Тада је америчка обавештајна служба саопштила медијима да су Кинези успели да дођу до података који се тичу општих принципа конструкције авиона, али и других битних детаља.
Најновији документи само прецизирају претходне информације.
Много је битније да амерички обавештајци сада дефинитивно знају назив управе, а можда и имена људи, који спроводе ове операције. Захваљујући Сноуденовим раскринкавањима, кинески обавештајци могу да исправе грешке из претходног периода и да ефикасније раде свој посао.
Са правне тачке гледишта, оно што је Сноуден обелоданио неће додатно компликовати позицију Кине. Сви подаци су засновани на унутрашњим проценама Агенције за државну безбедност САД, која нема доказе и потврде о крађи из независних извора.
Чак и да штампа није писала о крађи података о Ф–35, сам изглед кинеског ловца Ј–31 је најбољи доказ да је до крађе ипак дошло.
Сличност између кинеског и америчког авиона није случајност и немогуће је да су амерички и кинески научници истовремено дошли до истих резултата.
Дакле, Ј–31 је први пример веома успешне сајбер шпијунаже. Кина би могла да постане прва земља у свету која ће направити озбиљан систем наоружања на основу података добијених уз помоћ сајбер шпијунаже, као што је својевремено Совјетски савез направио нуклеарну бомбу захваљујући „обичном“ шпијунирању.
Али Сноуденова раскринкавања носе још једну важну поуку.
На крају крајева, сваку информацију обрађују људи и управо је људски фактор слаба карика у ланцу.
Американци су покушали да по потреби ангажују приватне компаније да се баве обрадом података. Тако је настала „армија“ сарадника, коју Пентагон није могао да контролише.
Сноуден је управо један од десетина хиљада таквих људи. Тако да је катастрофа, коју је изазвао Сноуден за САД, у ствари била само питање времена.
За разлику од америчких колега, кинеске обавештајне институције имају сопствени систем припремања кадрова, укључујући хуманитарне и техничке универзитете. Кина у том смислу не зависи од сарадника приватних компанија, које би тешко могла да контролише.
Управо стручни кадрови, као и велике технички капацитети и успеси у области суперрачунара могли би да обезбеде Кини предност над конкуренцијом у техничкој шпијунажи.
