Политичка сцена Турске дуго није била тако уздрмана као уочи парламентарних избора у недељу.
Клима је напета на југоистоку земље, где се чланови револуционарне Радничке партије Курдистана (ПКК) сукобљавају са полицијом, док су у Истанбулу тензије порасле након што је полиција ушла у две опозиционе телевизијске станице. Обезглављена тела двојице сиријских новинара, који су се истакли у борби против Исламске државе, пронађена су у петак на југу Турске.
О тензијама које владају уочи избора сведочи и „покољ“ на опозиционом скупу у Анкари у којем су 10. октобра погинуле 102 особе, што је најсмртоноснији терористички напад у новијој историји Турске.
Председник Реџеп Тајип Ердоган излази на поновљене изборе ослабљен, након што је у јуну изгубио апсолутну већину у парламенту коју је имао од 2002. године. Анкете указују да неће успети да добије већину и да ће његова партија конзервативних исламиста морати да формира владу у коалицији са опозиционим странкама.
Турска плаћа данак потреса на Блиском истоку, који су поново поставили курдско питање у центар политичког живота земље.
Курди у овој земљи чине 15 одсто становништва, али су власти у Анкари дуго одбијале да их признају, видећи у томе опасност по јединство земље, што је довело до оружане побуне под заставом ПКК–а. Дугогодишњи рат је завршен слабљењем ове војно–политичке организације, што је учврстило конзервативну власт у Анкари и дало јој већи маневарски простор. Ердоган је понудио већа права Курдима и започео процес помирења.
Ситуација се, међутим, променила пошто је у Сирији избио грађански рат 2011. године. Курди су се подигли против терористичке организације Исламске државе и против снага председника Башара ел Асада, са циљем да се изборе за аутономију. Како би спречила да до тога дође, Турска је пасивно помагала радикалним исламским формацијама у борби против Курда, пуштајући џихадисте из целог света да несметано прођу кроз њену територију до Сирије.
Турска се као чланица НАТО–а и главни савезник САД у региону укључила у бомбардовање Исламске државе унутар коалиције коју предводе САД, али је оптужена да игра двоструку игру и да се под плаштом борбе против џихадиста заправо обрачунава са Курдима и бомбардује њихове положаје у Сирији.
Како је рат у Сирији узимао маха, Турска је све више била на удару. На њену територију је стигло два милиона избеглица из Сирије, што је продубило нестабилност у земљи.
У страху да се Курди у Турској не дигну на устанак, Ердоган је напустио помирљиву политику и кренуо да бомбардује положаје ПКК–а на граници са Сиријом. Курди су узвратили нападима на војску и полицију. Њихови политички лидери сада траже аутономију унутар Турске, онакву какву су извојевали Курди у Сирији и Ираку, где је дошло до стварања два независна Курдистана.
За Ердогана о томе нема говора, али му развој ситуације не иде на руку. Уколико дође до поделе Сирије, о чему разговарају велике силе, северни део земље би могао да припадне Курдима. То ће охрабрити тежње Курда у Турској за аутономијом и отворити нови фронт у овој земљи.
