Ризик који је преузео турски председник Реџеп Тајип Ердоган се исплатио — његова Партија правде и развоја успела је да поврати већину у парламенту — 316 од 550 места — што му омогућава да настави да суверено влада.
Већину је изгубио на изборима у јуну, када је курдска партија ХДП, са снажним упориштем у Анкари, освојила 13 одсто гласова. Ердоганов покушај да учврсти власт и промени систем из парламентарног у председнички није успео и земља је ушла у период кризе. Незадовољан променом односа снага у земљи, Ердоган је одуговлачио са формирањем владе, што је довело до институционалне кризе и нових избора.
На њихов исход су утицале промењене политичке прилике у земљи. Сукоби са Курдима, атентати на полицију и војску, терористички напад усред Анкаре у ком су погинуле 102 особе, допринели су да земља склизне у хаос.
Ердоган је ову ситуацију искористио да се обрачуна са Курдима. Турска војска је бомбардовала положаје војног крила Радничке партије Курдистана (ПКК) на југоистоку земље, на граници са Сиријом, где се ова снажна мањина бори за аутономију за какву су се изборили Курди у Сирији и у Ираку. Ердоган се не плаши само сепаратизма у својој земљи, већ и да му појас под контролом Курда у Сирији и Ираку не затвори везу са арапским светом.
Политичка нестабилност у земљи, уместо да га ослаби, како се предвиђало, помогла му је да поново учврсти власт.
Ердоган, који се представља као политичар који је донео економску и војну безбедност и демократију, успео је да убеди Турке да је једини политичар који може да врати мир у земљи. Турци, међу којима је порастао страх да земља срља у грађански рат, поново су у већини гласали за њега, упркос томе што су анкете до последњег тренутка указивале да неће добити већину.
Важан подстицај му је дала посета немачке канцеларке Ангеле Меркел две недеље уочи избора. Меркелова је у Анкару дошла да од Ердогана тражи да заустави избеглице из Сирије на путу ка Европи и обећала му три пута већу помоћ коју је ЕУ одобрила за збрињавање око два милиона избеглица са Блиског истока који су избегли у Турску, као и визне олакшице и поновно покретање процеса придруживања Турске Европској унији који је у међувремену замро.
Након избора у недељу Ердоган је потврдио да је најмоћнији турски политичар од Мустафе Кемала Ататурка, оснивача модерне Турске на рушевинама Османског царства. Ердоган према њему има амбивалентан однос — мрзи онога ко је укинуо калифат, променио писмо и модернизовао државу, али следи његов модел у управљању државом.
„Реџеп-бег“ како га називају, сања да од Турске направи светску, а не само регионалну силу, попут некадашњег Османског царства.
