„Моје идеје нису пропале и никад не могу пропасти. Могу само ја једног дана да умрем, али ни то није сигурно“. Овако је деведесетих говорио Војислав Шешељ, лидер Српске радикалне странке. Слично, претпостављамо, мисли и данас. Или би бар слично одговорио, јер се често дешавало да оно што мисли буде другачије од оног што говори, а све заједно другачије од оног што на крају уради.
Радикална политичка идеја
„Нисам за ових шест месеци остварио баш све што сам желео, али СРС је стала на ноге, опоравила се, нагло јача свуда у Србији и према истраживању јавног мњења већ има више од 20 одсто упоришта у бирачком телу“, тврдио је недавно Шешељ, објашњавајући да је после повратка из Хага подигао партију на ноге.
Ових 20 одсто подршке у бирачком телу је, чини се, ипак превише, али је истина да истраживачи и ових дана јављају да је његова партија свакако у успону. Да су сутра избори, СРС би међу реткима ушла у парламент, и то на трећем месту, са рејтингом од 6,6 одсто.
Да подсетимо, СРС садашње име носи од 23. фебруара 1991, када је у Крагујевцу верификовано уједињење Српског четничког покрета и дела Народне радикалне странке који је био у сукобу са тадашњим председником Вељком Губерином.
Да ли је Шешељ изабрао време кад ће се политички активирати или је оно изабрало њега, тек, тада су почињали ратови у бившој СФРЈ, а националистичка реторика коју је заокружио још у дисидентско време морала је дати праве резултате. Његова идеја српске границе на линији Карлобаг — Огулин — Карловац — Вировитица привукла је оне којима је Милошевићева национална политика деловала некако неконкретно.
Политички простор који већ две и по деценије попуњавају Шешељ и његова партија може се дефинисати као скуп свих идеја које су на, тако да кажемо, линији народа, односно — популизам и демагогија. Свакако и лаки прелазак са деснице на левицу, ако процени да му то у том политичком моменту одговара. Клацкалица „национално-социјално“ често му је била омиљена играчка.
Кад је Пекић пао, а Слоба постао ортак
Политички деби Војислав Шешељ имао је на првим председничким изборима у Србији 1990. године, кад је добио 96.277 гласова. Многи би се заклели да је већ тада Милошевићу деловао много симпатичније од Вука Драшковића, а има и оних који тврде да је Милошевић у њему пронашао савезника тек кад је 1991. на допунским изборима у београдској општини Раковица Шешељ победио књижевника Борислава Пекића.
Рада Трајковић је из његове партије отишла кад је „схватила да он и Милошевић у ствари раде заједно“. Некадашњи генерални секретар СРС-а Александар Стефановић знао је да каже да је отишао од Шешеља кад је „странка у великој мери постала главни подупирач режима Слободана Милошевића“.
Слободану Милошевићу ће непријатељи свих боја признати да је знао са радикалима. Никад им није дозволио да заузму простор који не заслужују, али их никад није ни потцењивао. Или ће бити да је Шешељ био довољно социјално и политички интелигентан како да се и кад постави. Чак је био заједнички кандидат СРС-а и СПС-а на председничким изборима 2002. године.
Уз обиље сличних интерпретација аналитичара и хроничара српске политичке стварности у последњих четврт века, две наведене изјаве некадашњих Шешељевих сарадника најбоље описују његов политички кредо: увек близу власти, па чак и у власти, али никад на власти. Тако је радио одувек, а тако, чини се, ради и данас.
Свакодневно се замера Томиславу Николићу и упадљиво избегава отворену конфронтацију са Александром Вучићем. Један од прилога овој тези је и последњи интервју премијера Вучића на телевизији Пинк, у коме су пуштена и питања која му је Шешељ поставио. Многи су очекивали далеко провокативнијег Шешеља и оштрије тезе, међутим све се завршило интересовањима за наоружање и ситним чаркама.
Дакле, политика лидера радикала и после 25 година остаје на народној причи и незамерању режиму, рачунајући да ће тако опстати и он и партија му. Илити — шешељизам, доктрина у опанцима режима.
