Можда смо остварили „праведну и моралну победу у скоро немогућим условима“, како је рекао председник Србије Томислав Николић, или само „нисмо победили, али нисмо ни изгубили. Нису нас унизили, нити згазили“, као што је суздржаније констатовао премијер Александар Вучић. Тек, српска победа у виду избегнутог пораза своди се на исто: Косову овог понедељка није успело да постане пуноправни члан Унеска.
Прецизније, Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Немачкој и осталим традиционалним српским пријатељима са Запада није успело да крњу државу Косово угурају у ову светску организацију; пошто је, је л‘, поприлично извесно да нису дипломатска умешност Хашима Тачија и Исе Мустафе натерали Сент Китс и Невис, Науру, Црну Гору, Тувалу или Вануту да гласају за улазак Косова у Унеско.
Пре ће бити да је своју моћ убеђивања, велику али не и довољну, овог понедељка исказала порука какву је још пре девет година упутио тадашњи помоћник америчког државног секретара Данијел Фрид. „Независност Косова је неизбежна и тешку цену платиће свака нација која се томе нађе на путу“, казао је Фрид на једном од састанака иза затворених врата, а остало је записано у америчкој дипломатској депеши 06PARIS7770.
Америчке дипломатске депеше које је разоткрио Викиликс — кад смо већ код депеша — показале су и да је Београду још 2010. године у писаној форми демаршем било забрањено да омета улазак Косова у међународне организације. „Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама…“, стоји у поверљивој депеши 10STATE9661, коју је потписала тадашња државна секретарка САД Хилари Клинтон.
Ово је контекст у коме треба сагледати оно што је Србија урадила овог понедељка и у данима и недељама који су гласању претходили. Суочена са онаквом Фридовом претњом и Клинтонкином наредбом, Србија је одлучила да им се не повинује, већ да им се супротстави (истини за вољу, будући да би повиновање значило и пристанак на отмицу сопствене историје, другог избора није ни било. Што међутим не значи и да их нема у Србији који би начинили и баш такав, немогући избор).
И не само да се Србија отворено супротставила Сједињеним Америчким Државама и њеним савезницима и вазалима, већ их је у том супротстављању и победила. Наук је, ваљда, очигледан: не смемо се предавати унапред, наши противници (ипак) нису свемоћни. Ако смо спремни да се боримо за сопствени интерес, добри су изгледи да из те борбе изађемо и као победници. Ово сазнање, узгред, одузима оправдање свима који су евентуално спремни за нека будућа попуштања науштрб нашег интереса.
Све је утолико значајније што је ова победа — или избегнути пораз, како вам драго — друга таква победа у последњих шест месеци, извојевана у директном окршају с нашим западним пријатељима. Најпре смо поразили Британце тако што смо у Савету безбедности издејствовали вето на њихову резолуцију о Сребреници, а сада ево и Американце (и Британце, и Немце…) у покушају да Косово угурају у Унеско.
Ово нас пак доводи и до другог битног наука. Одлука Србије да се супротстави својим западним пријатељима била је нужан, али не и довољан услов да би се од тих пријатеља и одбранила. За то јој је била неопходна и помоћ Русије. И Србија је ту помоћ добила, и у смислу вета у Савету безбедности, и у смуслу лобирања у Унеску у коме институција вета не постоји. Ова би помоћ, и ове победе, морали да утичу и на додатно зближавање Србије и Русије, при чему треба имати у виду и да се са руске стране ово никада и није доводило у питање.
А Американци су заправо доживели двоструки пораз. Не само што им сада није прошла намера да Косово угурају у Унеско, већ су својим покушајима да нашкоде Србији, Србију натерали да се за помоћ окрене свом правом пријатељу. Тиме је утицај Русије на Србију, на Балкан, по природи ствари морао да порасте уместо да нестане, што је иначе циљ америчких настојања на овом нашем простору.
И сада остаје да сачекамо и да видимо хоће ли уследити одмазда, макар и у виду даљих притисака да одустанемо од борбе за сопствене интересе. Али, као што рекосмо, повољни исход гласања у Унеску имао је и ту добру особину што нам је сузио простор за даља узмицања…
