Онај ко има визију треба да иде код доктора, говорио је Хелмут Шмит, немачки канцелар који је умро у 95. години, иако је читавог живота пушио као Турчин.
На челу Савезне Републике Немачке, западног дела подељене Немачке, био је од 1974. до 1982. године. Иако је дуже био на власти од друге двојице послератних канцелара из редова социјалдемократа, Вилија Бранта и Герхарда Шредера, није остао упамћен по великим делима и значајним државничким дометима.
Оличење немачке прагматичности и хладнокрвности, Шмит је био профил државника који државу види као предузеће. Некадашњи министар привреде и финансија, Шмит је изазов пронашао у економији када је на челу Владе Немачке заменио Бранта.
Његова теорија је била: данашње инвестиције ће сутра донети профит, а прекосутра радна места, али је за разлику од економске доктрине коју данас Немачка намеће другим европским земљама, сматрао да је „боље имати инфлацију од пет одсто него незапосленост од пет одсто“. Највећи изазови са којима је морао да се суочи за време мандата били су светска економска криза и нагли пораст цена нафте, мировне демонстрације против постављања америчких ракета и акције ултралевичарске гериле Бадер Мајнхоф, са којом се немилосрдно обрачунао.
Иван Ивањи, бивши Титов преводилац, писао је у својим мемоарима да је Шмит од Тита тражио савете како да влада, када се са њим први пут сусрео у Бону 1974. године. У књизи „Немци и њихови суседи“ из 1990. године, бивши немачки канцелар пише да се саветовао са Титом у вези са припремама оснивачке конференције КЕБС–а (данашње Организације за безбедност и сарадњу) у Хелсинкију 1975. године и приликом оцењивања совјетске политике, а нарочито совјетског лидера Леонида Брежњева, са којим се срео у Москви 1980. године.
Шмит није био велики геостратег, али је покушао да игра посредничку улогу између Москве и Вашингтона на врхунцу Хладног рата. Овај задатак је био утолико тежи што је као младић у Хитлеровој војсци учествовао у опсади Лењинграда. За време рата је био одликован немачким орденом за храброст, а на крају рата је кратко био британски заробљеник. Овај детаљ из његове биографије се често изоставља у текстовима поводом његове смрти у западним медијима, у којима се слави као „велики Европљанин“.
Шмитово учешће у војсци Трећег рајха је још контроверзније због његовог јеврејског порекла. Његов деда, немачки привредник, био је Јеврејин, што је породица крила све до 1984. године, када је јавност то сазнала од француског председника Валери Жискар Дестена, уз, како се верује, Шмитово одобрење.
Дестен и Шмит су били пријатељи, о њима се говори као о „архитектама“ француско–немачког помирења и државницима који су поставили основе данашње Европске уније. Годинама су се тајно састајали у омиљеном ресторану у Алзасу, француској области која је током историје прелазила час у немачке час у француске руке, а коју је током нацистичке окупације анектирао Трећи рајх.
Шмит, који је после рата био и немачки министар одбране, био је привржен НАТО војном савезу. Његова је заслуга што су на територији Западне Немачке 1979. године постављене америчке ракете усмерене ка Совјетском савезу, у циљу разуверавања Москве.
Тридесет пет година касније Шмит, који је до краја остао активан у јавности и писао уводнике у немачком недељнику „Цајт“, у којем је био део уређивачког тима, изјављивао је да разуме потезе руског председника Владимира Путина у украјинској кризи и на Криму, као и да су санкције САД и ЕУ Русији чиста глупост. До краја је остао политичар „хладне главе“.
