Овај напад је само почетак олује, поручила је организација Исламска држава која је преузела одговорност за крвави петак у Паризу.
Серија терористичких напада у самом центру француске престонице представља прекретницу у стратегији терористичке организације која је Француску прогласила главном метом.
Овога пута није у питању јединствен напад једног починиоца, који се у жаргону обавештајних служби назива „усамљени вук“, као што је био случај са Моамедом Мером у Тулузу 2012. године. Није личио ни на напад на сатирични лист Шарли ебдо почетком године који су извршила браћа Куаши, чији је саучесник Амеди Кулибали убио четири таоца у јеврејској радњи на истоку Париза.
Реч је о добро организованом и професионално изведеном симултаном нападу на шест локација, у којем је учествовало осам професионално обучених камиказа и непознати број помагача. Ниједан претходни напад у Француској није имао овакве размере.
Зашто Париз?
У очима организације која под контролом држи значајни део територије Ирака и Сирије, Француска је земља која предводи европске „крсташе“ у походу на Блиски исток.
Француска се више него било која друга земља залагала да се бомбардује Сирија, намера од које је невољно одустала у лето 2013. године, када је нису следили савезници. Ову намеру је остварила у септембру 2015. године, када се придружила коалицији коју предводе Сједињене Америчке Државе и заливске монархије на челу са Саудијском Арабијом.
Бомбардовање Сирије представљало је ескалацију француске војне интервенције на Блиском истоку, где већ више од годину дана учествује у ваздушним нападима на Ирак.
Ову стратегију председника Франсоа Оланда и савезника са Запада и из Персијског залива критикују многи француски политичари из опозиције као неуспешну и неодговорну. Она не само што није сузбила напредовање Исламске државе, већ је допринела да се рат који бесни на Блиском истоку пренесе на европски континент у форми терористичких напада.
Напад у јануару на Шарли Ебдо, лист који је „увредио Пророка“, није ништа променио у стратегији француског врха. Он је, међутим, постигао циљ који су желели стратези Исламске државе.
Французи су осетили укус ужаса који свакодневно осећају становници Сирије и Ирака. Оснажио је утисак да је у питању верски и цивилизацијски рат, рат за „наше вредности“, које су радикално супротстављене „њиховим вредностима“. На овај антагонизам покушавају да наведу идејни творци Исламске државе, чији је циљ да у Европи створе климу перманентног страха и продубе поделе по верској, расној и етничкој основи.
Ову стратегију су изучили од колонизатора Блиског истока, Британаца и Француза, који су на Блиском истоку тако владали својим протекторатима.
Напад на Ирак 2003. године и сукцесивни ратови који су од Блиског истока направили буре барута, призвали су у сећање историју понижења којима су народи Блиског истока били изложени од западних колонизатора. У овим новим интервенцијама видели су наставак борбе за утицај великих сила у којој су они само пиони. У томе је тајна успеха Исламске државе, којој је један од главних циљева да избрише границе које су повукле империјалне силе тајним споразумом из 1916. године, којим су Велика Британија и Француска одредиле сфере утицаја у овом делу света.
Исламска држава је у јуну 2014. године прогласила калифат на територији Ирака и Сирије, између Мосула и Багдада на истоку, и Алепа и Дамаска на Западу, а у наредних годину дана њихова зона утицаја није престала да расте. Ова организација је постала главни актер на огромној територији која функционише попут праве државе.
У њене редове је приступио велики број страних џихадиста, из северне Африке, Марока, Туниса и Либије, са Блиског истока, пре свега из Саудијске Арабије и из Европе. Њихове „ћелије“ код куће, често окупљене око радикалних верских лидера, логистичка су база за планирање и спровођење терористичких напада у Европи.
За разлику од џихадиста из Босне и Херцеговине, који су припадали различитим радикалним групама које су се почетком деведесетих слиле у Босну, „земљу џихада“, да се боре против „неверника“, џихадисти Исламске државе имају иза себе моћну организацију, са неупоредиво већим средствима. Њихово деловање је софистицираније, а њихов домет далекосежнији.
Рат у Босни и Херцеговини је, међутим, послужио као лабораторија „џихадистичке интернационале“, чија је једна од главних карактеристика етничка разноликост и покретљивост, често захваљујући лажним пасошима помоћу којих прелазе границе.
Овај „интернационални“ аспект организације је чини неухватљивом за обавештајне службе. Исламска држава је у стању да мобилише присталице на свим меридијанима и пошаље их у самоубилачке походе. Тако је било у случају неуспелог атентата у возу Талис, између Амстердама и Париза, чијег су извршиоца, младог Мароканца, савладали путници.
Иако истрага тек треба да покаже ко су аутори најновијег атентата у Паризу, хапшења осумњичених у Немачкој, Белгији, Британији и Француској указују на интернационални аспект напада. Поред тела камиказе који се разнео у близини фудбалског стадиона Стад де Франс пронађен је сиријски пасош (полиција још треба да утврди да ли је то његов пасош). У Британији је ухапшен француски, а у Немачкој црногорски држављанин.
Немачка штампа чак говори о Црној гори као о „земљи која је позната по томе да се у њој регрутује Исламска држава на Балкану“. У Паризу испитују да ли је Француз, „од раније познат обавештајним службама“, чије је тело пронађено у Батаклану, један од нападача.
Бивши судија за антитероризам Марк Тревидик у интервјуу за лист „Фигаро“ рекао је да оперативни модел подсећа на повратнике из Сирије. Атентат је, према мишљењу француских обавештајаца, припреман месецима и организован је споља, уз помоћ унутрашњих саучесника. На то указују и брижљиво одабране мете, као и саопштење чија прецизност указује да га је писао неко ко одлично познаје Француску.
У редовима Исламске државе се бори стотине француских држављана који су се радикализовали у Француској. Један број не потиче из муслиманских породица, већ су сами изабрали муслиманску веру, која је често само изговор за идеолошку и политичку радикализацију. Сведоци који су преживели масакр у концертној сали испричали су да су џихадисти одлично говорили француски.
Стручњаци за тероризам кажу да би атентати у Паризу могли бити само „опипавање терена“ пред напад много већих размера који је, по њима, неминован. Они сматрају да треба озбиљно схватити упозорење Исламске државе да је ово тек почетак и упозоравају да је потребно припремити Французе за рат.
