Ако је рат једина алтернатива сарадњи у Европи, као што је овог петка драматично упозорио потпредседник Европске комисије Франс Тимерманс, и ако, како је додао, ништа није неуништиво, па ни заједнички европски пројекат, док би ограде на границама могле да униште Европску унију; ако је важно да се не дижу ограде и да се не распадне шенгенски систем јер би за њим могли да се распадну и други системи и механизми заједничке Европе; ако је будућност европског пројекта доведена у питање ако не будемо деловали колективно — каква тачно будућност чека и Европску унију и њено окружење после терористичких напада у Паризу? Ови напади, који су до сада однели 129 живота, очигледно имају врло раскошан разорни потенцијал да однесу и много више. Чак и мир у Европи, од чега би могао да настрада и Балкан…
Тимерманс је своје речи упозорења — а он је само последњи у низу највиших званичника Европске уније који су у последње време упозорили на овај сценарио — изговорио пре напада у Паризу, и повод му није био тероризам већ избегличка криза која Европску унију потреса у темељима.
А париски напад ће ову кризу само појачати, тим пре што је већ утврђено да је бар један од париских терориста, војника Исламске државе која је преузела одговорност за напад и одмах најавила нове, у Париз стигао у некој од колона избеглица из Сирије преко Турске, Грчке и Балкана.
Какав развој догађаја може да се очекује?
Добар наговештај пружила је Пољска, која је одмах после париског петка 13. (новембра) саопштила како неће прихватити ни оних неколико хиљада избеглица на које је некако пристала пре мање од месец дана. Какав ће бити одговор Чешке, Словачке, Мађарске и Румуније — које за одлуку о солидарној расподели избеглица нису ни гласале, али су прегласане и приморане да то учине — није тешко наслутити.
Шведска, која је досад примила највећи број миграната по глави становника, крајем прошле недеље (опет, пре Париза) увела је контролу својих граница, а реална бојазан да се међу мигрантима крију и терористи ове ће контроле, сва је прилика, учинити још и жешћима. То пак значи да ни Данска неће дуго чекати да би учинила нешто слично, Холандија је најавила сличну меру још пре неколико месеци, Француска је то и учинила после напада, при чему притисак у Француској да ова привремена мера постане и трајна наставља да расте…
Кључно је, међутим, питање какав притисак на Немачку стварају сва ова подизања баријера широм Европе и њеног окружења? Одговор је очигледан. При чему је немачка канцеларка Ангела Меркел, која се подизању баријере око Немачке за сада опире, већ изложена жестоком унутрашњем притиску да немачку политику добродошлице измени. Притисак на Меркелову врше чак и њени блиски савезници и сарадници, попут министра унутрашњих послова Томаса де Мезијера, министра финансија Волфганга Шојблеа, вође сестринске Хришћанско-социјалне уније из Баварске Хорста Зехофера… Њихови ће захтеви после париског тероризма само добити на снази и уверљивости.
Попусти ли Ангела Меркел, затвори ли се Немачка, следи ланчана реакција на југу. Аустрија спрема ограду према Словенији, Словенија је већ оградила своју границу према Хрватској, Хрвати ће према Србији… И не само што ће мигранти остати заглављени овде дуже него што би то ико желео и у већем броју него што то ико може да поднесе, већ оно недавно упозорење Ангеле Меркел о могућим оружаним сукобима на Балкану ако Немачка затвори своје границе постаје и кудикамо озбиљније…
Унутар тврђаве Европа пак треба очекивати даље јачање онога што се назива екстремном десницом. Вођа Националног фронта у Француској Марин ле Пен водећа је у многим анкетама, радикално десне и антиимигрантске Шведске демократе у анкетама добијају подршку чак око четвртине тамошњих бирача и убедљиво су први…
Како је ова политичка опција и наглашено антибриселска, сасвим је реално очекивати даље слабљење заједничког европског пројекта, који се већ показао неупоредиво крхкијим него што су то и најуверенији евроскептици смели да претпоставе.
Но дрмање Европске уније и бриселских институција не морају да буду најгоре што ће се десити западу нашег континента. Насиље потхрањује насиље, а избеглички кампови широм Европе горели су и пре париских напада. Они ће их, сва је прилика, само још распламсати, што ће пак повећати вероватноћу да ће уследити и нови одговор, нови терористички напади. При чему су перспективе утолико мрачније што су напади у Паризу показали и да се исламски тероризам у Европу заправо и не мора увести (кроз избегличке колоне, на пример) да би га било. Он је већ ту: неколико нападача били су домаћи терористи, из околине Париза односно Брисела. Улази ли Европа у спиралу насиља?
Она ће изазвати и њену дезинтеграцију, осим ако неко не мисли да ће у оваквом следу догађаја — који није известан али је замисливији него што је био икада раније — Велика Британија жарко пожелети да остане у Европској унији? А референдум ће се тамо одржати најкасније до краја 2017. године.
Нова економска криза — буде ли је, као што многи очекују у наредних годину или две — читаву ситуацију, ионако невеселу, додатно ће погоршати. Француска, друга највећа економија Европске уније, у прошлом кварталу имала је раст од мизерних 0,3 одсто. После терористичког напада у Паризу, и перспективе нових напада, приходи од туризма у Француској вероватно ће опасти, а ови приходи представљају чак око 10 одсто њеног БДП-а. Неће то срушити француску економију, али ће је свакако учинити кудикамо рањивијом на ударце. Сад, имајући у виду да је и малена Грчка могла добрано да уздрма читаву европску економију, извесно је колико би разоран ефекат имало слично посртање Француске…
Како најсигурније спречити овај црни сценарио? Делује очигледно: и један и други проблем, и тероризам и избегличку кризу, треба сасећи у корену. Дакле, у Сирији.
Пораз Исламске државе и осталих терориста земљи би донео какав-такав мир и обустављање избегличких таласа, и сигурно би значајно умањио капацитет њихових ћелија да организују нове терористичке нападе у Европи. Али Европи је за то неопходан Башар ал Асад, и неопходна јој је сарадња с Русијом. До сада за тако нешто, захваљујући свом великом брату с оне стране Атлантика, Европа није имала ни снаге ни храбрости.
