Никада промена у расположењу великих сила није наступила овако радикално као након атентата у Паризу 13. новембра. Приоритети Вашингтона, Париза и Москве су се преко ноћи укрстили, упркос разликама. Русија је сада незаобилазни партнер Запада у Сирији. То је смисао коалиције са Москвом и Вашингтоном коју је најавио француски председник Франсоа Оланд.
Размере ове промене у ставовима великих сила, на коју су указивали бројни руско-амерички сусрети последњих месец дана, можда најбоље одражава комуникацијски салто генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, који је од агресивне реторике према Русији прешао на „конструктивну“.
„НАТО поздравља напоре Русије за проналазак решења кризе у Сирији и сматра да Русија може да одигра конструктивну улогу у мултилатералном решењу сиријске кризе“, изјавио је Столтенберг четири дана након атентата у Паризу.
„Поздрављам што је Русија део тога и што је села за преговарачки сто са многим другим земљама како би пронашла политичко решење“, рекао је без замуцкивања генерални секретар Северноатлантске алијансе. Само недељу дана раније Столтенберг је изјављивао да „НАТО мора да се супротстави снажењу руске војне силе“ у Црном мору и у Медитерану, „која би Москви могла да омогући контролу у кључним зонама“.
Заборавите нови хладни рат, на међународној сцени је ново позиционирање снага. Нападнуте су две земље Савета безбедности, Русија и Француска (атентат на руски путнички авион и масакр над цивилима у центру Париза), док би друге чланице могле да буду мета напада, због чега су руске војне снаге сада добродошле. Владимир Путин је у уторак наложио својим снагама да направе заједнички оперативни план са командом француског носача авиона Шарл де Гол који се приближава сиријској обали. Оланд ће се са руским председником састати у Москви следеће недеље, након консултација са Обамом у Вашингтону.
Француски шеф државе је свестан да у Сирији не може без руске помоћи, јер САД и Француска немају партнере на терену, док их Руси и Иранци имају. То је разлог што се није позвао на Члан 5 споразума Северноатлантског пакта, који предвиђа заједнички одговор у случају напада на земљу-чланицу, као што је то урадио Вашингтон након атентата 11. септембра како би војно интервенисао у Авганистану.
„Није нам потребно“, објаснили су у окружењу француског министра одбране Жан-Ива ле Дријана.
Француска не види корист у гомилању коалиција и не жели да доведе у питање заједничку акцију против организације Исламска држава са Русијом. Оланд је послушао хор опозиционих гласова у својој земљи, на челу са бившим премијером Домиником де Вилпеном, који је у традицији Де Голове Француске од њега тражио да сарађује са Русијом.
Уместо да се окрене НАТО-у, како би волели највећи атлантисти у Европској унији, Оланд се обратио за помоћ европским земљама, које су до сада биле уздржане према француским војним акцијама у свету. У Бриселу се почетком недеље позвао на Лисабонски споразум, на који су сви у међувремену заборавили, и на члан 42.7 који предвиђа да „уколико једна чланица Европске уније буде предмет војне агресије“ све друге чланице „морају да јој притекну у помоћ“. Француски председник се није позвао на један други члан споразума, члан 222, који предвиђа да ЕУ „мобилише све инструменте, укључујући и војне“. Поделе су још увек снажне унутар ЕУ када је реч о војном ангажовању. Немачка и Италија се томе јасно противе.
„Меркелова не жели да постане ратна канцеларка“, пише „Шпигл“. Велика Британија је уздржана када је реч о даљем војном ангажовању у Сирији.
Француска тражи од европских савезника да јој помогну у Африци, где је ангажовала 35.000 војника, како би смањила терет војних операција које води на афричком континенту и усмерила снаге на Сирију, где наде полаже у коалицију са Москвом и Вашингтоном. Коалиција још није формирана, али су темељи постављени.
