Незахвално је правити поређења између прошлих и савремених догађаја, међутим, с обзиром да историја важи за учитељицу живота, поређења овакве врсте намећу се понекад сама и служе разумевању савремености.
Са друге стране, понекад се савремени догађаји чине толико јединственима да запрепашћени сведоци не виде сличности и разлике са догађајима из прошлости. Један од таквих догађаја је и терористички напад у Паризу.
По чему је он јединствен у односу на друге такве нападе? Терористи су познати по томе што чине историјске преседане — њихови напади морају да буду спектакуларни, јер спектакуларност доноси шок, запрепашћење и, у први мах, страх (ако не страх, онда макар паралисаност). Тако је било са отмицама авиона и бродова које су чинили припадници палестинских терористичких организација током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Њихова терористичка активност кулминирала је покољем израелских спортиста током Олимпијских игара у Минхену 1972. године.
Спектакуларне акције изводили су и немачки и италијански ултралевичарски терористи окупљени у групе као што су Бадер–Мајнхоф и Црвене бригаде. Отмице и убиства познатих политичара и бизнисмена, као и пљачке банака, били су њихова специјалност.
Популарност терориста трајала је до оног тренутка док нису прешли границу људскости. Већина палестинских ослободилачких покрета одустала је од тероризма после Минхена, док су европски ултралевичари изгубили популарност после убиства италијанског политичара Алда Мора.
За разлику од терориста из прошлог века, који су листом били секуларни, терористи 21. века задојени су екстремним исламом. На самом почетку новог века Ал Каида је напала Пентагон и Светски трговински центар. Био је то напад на само срце америчке војне и финансијске моћи и у томе се огледа његова јединственост и спектакуларност.
Терористи Исламске државе отишли су корак даље. Нападом на фудбалску утакмицу, концерт, ресторан и кафић, напали су саму суштину не само француског, европског и западњачког духа и начина живота. Тим чином они су желели да пошаљу поруку, суровост којом су напади извршени само су оловка којом су ту поруку исписали, док им је крв невиних послужила као мастило.
Сам напад није извршен због освете за француско учешће у антитерористичкој коалицији, како су терористи саопштили, он има и дубље психолошко значење и ту такође може да се повуче историјска паралела. Када је северновијетнамски генерал Ђап планирао офанзиву „Тет“, знао је да се рат не добија ако се непријатељ порази само на бојном пољу, већ да се рат добија ако се у непријатељу убије воља за борбом.
Зато је и напао „само срце америчке војне моћи у Јужном Вијетнаму“, Амбасаду САД у Сајгону. Иако је напад пропао, а нападачи убијени, узалуд је амерички командант генерал Вестморланд уверавао скептичне новинаре да је непријатељ поражен.
„Репортери су једва веровали својим ушима. Вестморланд је стајао на рушевинама и говорио да је све сјајно“, записао је репортер „Вашингтон поста“.
Фотографија на којој шеф јужновијетнамске полиције убија заробљеног вијетконговца у Сајгону обишла је свет, а њен аутор фоторепортер Еди Адамс добио је Пулицерову награду.
Иако поражене, снаге Северног Вијетнама су створиле психолошку слику да добијају рат. То је ојачало антиратни покрет у Америци и натерало тадашњег председника Линдона Џонсона да одустане од трке за други председнички мандат.
Оно што је знао генерал Ђап зна и „калиф“ Ел Багдади и то је порука коју је одаслао из Париза. И не само одатле — одаслао ју је и из Бејрута и са неба изнад Синаја и наставиће да је одашиље са других места.
„Калиф“ је, међутим, изгледа заборавио једну ствар, ону најважнију. Исламска држава нема политички програм за разлику од свих других, како ослободилачких, тако и терористичких покрета, који су успели да постигну своје циљеве. Циљ палестинских терориста је био скретање пажње на питање палестинског проблема и борба за слободу Палестине. Циљ генерала Ђапа био је уједињење Вијетнама под комунистичком владом и пораз америчке интервенције.
Исламска држава по недостатку (или у најбољу руку магловитости) политичког програма пре личи на ултралевичарске Црвене бригаде или Бадер–Мајнхоф групу чији је циљ био да терористичким акцијама изазову револуцију у западним демократијама, а сам „калиф“ више подсећа на чувеног терористу Карлоса (коме се дуго није знало ни право име ни лични опис), него на политичког лидера.
Друго, сам легитимитет „калифа“ може се врло лако довести у питање. Ел Багдади се прогласио „калифом“, световним и духовним вођом свих муслимана, и притом рекао да је у родбинским везама са Мухамедом, кога муслимани признају за последњег божјег пророка. Колико је познато, једини потомци пророка Мухамеда припадају Хашемитској династији која данас влада Јорданом.
Последња узурпација калифског достојанства десила се 1517. године, када је турски султан Селим I Јавуз узео ту титулу за себе убивши доташњег калифа. Ова узурпација трајала је до 1924. године, откада калифску титулу нико није понео.
Да није успео да, захваљујући нечињењу или погрешној политици Запада, завлада великим деловима Сирије и Ирака, и да није крвавих трагова које оставља иза себе, Ел Багдади би пре личио на кловна, него на озбиљног политичког лидера. Моћ којом држи на окупу респектабилну силу није дугог века јер то није могуће без политичког програма који једном покрету треба да обезбеди победу и питање је само која ће тачка бити преломна за опадање моћи Исламске државе. Можда је то управо Париз.
