Пуковник Федералне службе безбедности Руске Федерације Виталиј Демидкин, који је учествовао у операцијама у Беслану и у културном центру на Дубровки у Москви, каже да увек треба испунити све захтеве терориста, ставити руке на потиљак и сести или још боље лећи.
„Ни под којим условима не провоцирајте терористе, немојте устајати, трчати. Трудите се да не правите нагле покрете, то може да буде протумачено као агресивно понашање. Ако се налазите у згради коју су заузели, а која има систем видео–обезбеђења, специјалци вас можда виде преко тих камера. Треба им сигнализирати да сте талац, а не помагач терориста“, каже пуковник Демидкин.
Он додаје да из искуства зна да понашање талаца који се слободно шетају зградом или покушавају да праве „јуначке потезе“ може довести антитерористичку јединицу у заблуду да су управо они терористи.
„Ако успете да се извучете из зграде, немојте бежати. За специјалце који су опколили зграду свако ко бежи из зграде је терориста. Идите полако, махните шалом или неким одевним предметом који вам је при руци. И тек када будете видели да вам дају знак, приђите, трчите што вас ноге брже носе“, каже пуковник Демидкин.
Иако нам се талачка криза чини као нешто што је веома далеко од Србије, чињеница је да тероризам може да угрози готово сваку тачку на планети. Наш стручњак за безбедност Зоран Драгишић слаже се са руским колегом да у оваквим ситуацијама не треба изигравати јунака, али наглашава да радозналост може да нас кошта живота.
„Када дође до бомбашког напада, не треба никада ићи према месту где се догодила експлозија. Терористи често поставе више бомби. Друге експлодирају после неког времена, када спасилачке екипе приђу“, каже Драгишић.
Важно је подсетити да су у оваквим ситуацијама у предности они који имају основно знање у пружању прве помоћи, који умеју да зауставе крварење, окрену људе на бок, изваде им језик да могу да дишу. Нажалост, млађе генерације о томе ништа не знају, па Драгишић, који је професор на Факултету за безбедност каже да би, у новим околностима у којима се налази цео свет, било добро ову обуку увести у школе.
„Децу треба да научимо управо ове најпрактичније ствари. Како да угасе пожар и на који начин уопште функционише систем националне безбедности. Када дођу поплаве или пожари, имате људе који беже и људе који изигравају јунаке, треба да их научимо како да се понашају у ванредној ситуацији“, каже Драгишић.
Велики проблем на местима несреће могу да створе људи који паниче. У случају терористичког акта и паника може да се плати животом. Метода коју виђамо у филмовима је добра у реалном животу. Људима са таквим реакцијама треба ударити шамар, кажу стручњаци, јер тако им је могуће усмерити пажњу.
Уопште, у којој мери треба да усмеримо пажњу на терористичке нападе? Да ли сада треба путовати, да ли путовати авионом, да ли пустити дете на екскурзију у иностранство, да оде на концерт, у клуб?
Ако почнемо да постављамо ова питања, то нас може довести у стање панике, каже психотерапеут Вера Деспотовић и додаје да нас страх неће излечити од страха од тероризма.
„О томе треба размишљати као о елементарној непогоди, земљотресу или поплави. Дакле, може да се деси, од неких ствари не можемо да се заштитимо, не можемо да имамо гаранцију. Оно што једино можемо јесте да не мислимо о томе и да нас то не увлачи у панику, јер ако стално размишљамо да то може да нам се деси, тај страх ће бити још већи“, каже за Спутњик Вера Деспотовић.
Она додаје да вероватноћу од напада терориста можемо упоредити и са авионским несрећама. Оне се дешавају, али не свакодневно, људи ипак путују.
Треба размишљати о томе да неко у држави константно брине о нашој безбедности.
