Зашто уопште „шенген“?
У Шенгену, невеликом месту на југоистоку Луксембурга, недалеко од тромеђе те земље са Француском и Немачком, потписан је 14. јуна 1985. споразум између Белгије, Немачке, Француске, Луксембурга и Холандије.
Тих пет европских земаља оформило је овим потписом први Шенгенски простор.
Споразум и пратећа конвенција усвојени су 1990. године, да би се обезбедила његова примена, којом су уклоњене граничне контроле између земаља-потписница, односно омогућена слобода кретања.
Договор је подразумевао поступно укидање граничних контрола унутар тог простора, као и увођење слободе кретања за сва физичка лица, држављане земаља-потписница, односно јединствену визну политику.
Шенгенску конвенцију потписало је пет првобитних држава твораца договора из 1985. пет година касније, 1990. године. Њоме су одређене гаранције за спровођење слободе кретања.
Споразум је постао ефективан 26. марта 1995. године.
Потписницима се придружила Италија 1990. године, а убрзо и Португал и Шпанија, 1991. Наредни потписник била је Грчка 1992. године, следила је 1995. Аустрија, а наредне 1996. Шведска, Финска и Данска.
Шенгенску зону тренутно чини 26 земаља, и она се већим делом поклапа са оквирима Европске уније. Ипак, има земаља које су чланице Европске уније, али нису прихватиле Шенгенски споразум. Тако Исланд, Норвешка и Швајцарска нису чланице ЕУ, али јесу потписнице Шенгенског споразума, док Велика Британија и Ирска, које јесу чланице ЕУ, нису чланице и Шенгенског споразума.
Постоји и такозвана бела Шегенска листа, односно позитивна визна листа земаља — анекс 2, и односи се на низ земаља чијим држављанима није потребна виза за улазак на територију Шенгена, уколико трајање боравка није дуже од 3 месеца у периоду од 6 месеци.
Србија се на белој шенгенској листи налази од децембра 2009. године.
