„Недовршени мир“, „земља замрзнутог конфликта“, али и „протекторат под патронатом Високог представника Босне и Херцеговине“ само су неке од фраза које су се могле чути у анализама стања у БиХ поводом 20 година постојања Дејтонског споразума.
Дејтонски споразум је окончао оружани сукоб у БиХ 1995. године, али 20 година касније БиХ и даље није самостална држава, слажу се аналитичари. Као главног кривца за то многи у БиХ означавају Канцеларију високог представника, која према тзв. бонским овлашћењима и даље има, барем на папиру, моћ да контролише једну, у овом случају, српску страну.
Политички аналитичар из Бања Луке Анђелко Козомара подсећа да су бонска овлашћења донета на затвореној седници у Бону током самозваног савета за примену мира који је високом представнику дао право да може да смењује изабране политичке функционере у БиХ.
„То се, међутим, искључиво односило на Републику Српску, зато што је тада изабрани председник РС Никола Поплашен, ’претио‘ да ће тенковима заштити РС од стране агресије. То је био окидач, повод за странце да напишу бонска овлашћења како би могли њега, али и све будуће функционере РС, да смењују када им се прохте, односно, када им не буде одговарала њихова политика“, објашњава Козомара.
Коментаришући све чешће помињање бонских овлашћења од стране садашњег високог представника Валентина Инцка у вези са одлуком Републике Српске о референдуму о Тужилаштву и Суду БиХ, наш саговорник сматра да та овлашћења Инцко не би активирао, али би свакако нашао други начин да се „бори“ против РС. Козомара каже да је улога високог представника, који је у оквиру Дејтонског споразума био задужен да надгледа спровођење Анекса 10, који се односи на цивилни део спровођења споразума, данас у БиХ — непотребна.
„Неодрживо је да странци траже да БиХ снажним корацима иде ка Европској унији са протекторатом оличеном у ОХР–у. То је неспојиво једно са другим и треба укинути или ОХР, или пут БиХ ка ЕУ. Треба рећи и да је пре три године отворена канцеларија Европске комисије, тако да се не зна шта је чија надлежност и чија је надлежност већа — њихова или Канцеларије високог представника“, пита се наш саговорник.
Козомара каже да је главни проблем што свет, заправо, не зна шта ће са БиХ.
„Мислим да се прећутно дозвољава да БиХ као држава полако одумире, не да се распадне, него да крајње решење буде претварање у један нови концепт по систему Велике Британије. Значи да држава има одређене надлежности, које су и предвиђене Дејтоном — војска, једна столица у УН, јединствен фискални систем (валута), а да све остало буде на ентитетима“, предвиђа Козомара. То је по његовом мишљењу могуће само ако се ентитетима врати све што су им претходни високи представници отели од надлежности.
Професор Факултета политичких наука из Сарајева Мирко Пејовић каже да се не сме заборавити да је Дејтон међународни споразум који је зауставио рат и који је за успостављање мира предвидео међународне војне и цивилне снаге у чему и јесте његова специфичност.
„Овај споразум није само донео мир, већ и основу за изградњу друштва и државе у условима мира, и зато је од велике важности за БиХ“, каже он, не спорећи да се лако може поставити питање зашто за ових 20 година реформе нису ишле брже и зашто нема бољег демократског капацитета.
Наш саговорник донекле за овакву ситуацију криви и странке у БиХ, јер још се све одлучује у врховима странака, а не у Парламенту БиХ. Мада Пејовић сматра да све до уласка БиХ у ЕУ овој држави треба неки међународни надзор, уобличен кроз Канцеларију високог представника по Дејтону, он ипак каже да ни он не разуме до краја улогу бонских овлашћења.
„То вам је недефинисано… Али Дејтонски споразум је један и он је врло јасан и подразумева да ће се БиХ интегрисати у Европску унију, а то значи и унутрашњу интеграцију и развијање институција. У том смислу то би на неки начин значило и надоградњу Дејтонског споразума“, каже он.
Пејовић подсећа да се бонска овлашћења и не користе од када је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању БиХ са ЕУ.
Ипак, професор Пејовић напомиње да је високи представник „врховни тумач Дејтонског споразума и свих његових анекса“ и да у условима у којима би се погоршали мир, сигурност и људских права он може у име Уједињених нација и међународне заједнице да предузме мере које ће заштити мир.
Декан Факултета политичких наука у Бања Луци Ненад Кецмановић је у разговору са Спутњиком између осталог рекао да се често у Републици Српској истиче број од неких 60 или више закона, једнократних смењивања и осталих одлука високих представника.
„Сажето речено, ту се радило о систематском отимању надлежности Републике Српске, отимању у односу на оно што је изворни Дејтонски споразум. То су све ван дејтонске одлуке које су наметнуте одлукама високих представника на основу бонских овлашћења, која је чак и Венецијанска комисија оспорила, и упркос томе што је функција високог представника у Дејтону ограничена на 10 година, што значи да је већ 10 година то у односу на Дејтон нелегална институција“, констатовао је Кецмановић.
Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, договорен је пре равно 20 година у ваздухопловној бази Рајт Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо 1995. године. Овим актом који је пописан 14. децембра у Паризу исте године стављена је тачка на рат у Босни и Херцеговини, а Босна и Херцеговина подељена на два дела: Муслиманско–хрватску федерацију и Републику Српску. Главни учесници склапања тог споразума су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк.
Босна и Херцеговина је од 1995. до данас имала седам високих представника. Били су то: Карл Билт (1995–1997), Карлос Вестендорп (1997–1999), Волфганг Петрич (1999–2002), Педи Ешдаун (2002–2006), Кристијан Шварц Шилинг (2006–2007), Мирослав Лајчак (2007–2009) и Валентин Инцко, који је на том положају од 2009. године до данас.
Канцеларија високог представника Босне и Херцеговине (ОХР) је водећа организација за цивилни аспект имплементације мира у БиХ. Мандат високог представника прецизиран је у Анексу 10 Дејтонског споразума у којем се високи представник проглашава коначним ауторитетом у земљи за тумачење споразума о имплементацији цивилног дела мировног уговора. Веће за имплементацију мира (ПИК), које чини група од 55 земаља и међународних организација које воде процес имплементације мира, касније је даље разрадило његов мандат.
