Неколико дана после терористичког напада који је у Паризу извела Исламска држава, председник Француске Франсоа Оланд дошао је до открића да је Исламска држава, а не председник Сирије Башар ел Асад, непријатељ Француске. Ово откриће — ма колико деловало очигледно, јер су Француску напали исламисти, а не Асадови лојалисти који се уосталом и сами боре против истих исламиста — већ је почело да производи озбиљне последице у виду неочекиваног приближавања Француске и Русије. Како ће реаговати Сједињене Америчке Државе?
Француска је била најватренији европски заговорник Асадовог одласка са власти у Сирији, сасвим на линији тог бескомпромисног става који заговарају и САД, Турска, Саудијска Арабија… А онда обрт — Оланд у Парламенту Француске:
„У Сирији, ми тражимо политичко решење проблема. Наш непријатељ у Сирији није Башар ел Асад, него Исламска држава.“
То Оландово откриће које Француску наједном изузима из хора Асадових опонената који настављају да понављају, као председник САД Барак Обама ових дана, како сиријски председник мора да оде, па чак и говоре да је он, речима председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, „главни разлог хуманитарне кризе и растућег тероризма у региону… Асад је државни терориста…“
Штавише, не само да — притиснута терористичким нападом Исламске државе и непосредном претњом ове организације — Француска престаје да захтева Асадов одлазак, већ му пружа и посредну подршку у његовој борби против Исламске државе уз помоћ Русије и Ирана. Реч је о резолуцији Савета безбедности о глобалној борби против Исламске државе, Ал Каиде и осталих исламистичких терориста, која је усвојена 20. новембра на предлог Француске и уз сугестије Русије (открио је то руски представник у Савету безбедности Виталиј Чуркин, рекавши да је предлагач резолуције, Француска, усвојила неке „важне исправке које је предложила Русија“).
Ова резолуција, у свом члану 5, „позива све чланице (Уједињених нација) које то могу, да предузму све неопходне мере“ против Исламске државе, Ал Каиде и осталих терористичких група на територији Сирије и Ирака, а међу таквим чланицама Уједињених нација је несумњиво и сама Сирија, чији је легитимни председник Башар ел Асад.
Француска резолуција има још барем два итекако важна детаља са озбиљним (гео)политичким импликацијама: Ал Каида и организације повезане са њом проглашени су, налик Исламској држави, за „претњу међународном миру и безбедности“ и затражена је од чланица Уједињених нација (тачка 6 усвојене француске резолуције) да ступе у озбиљну борбу против „финансирања тероризма“. И један и други детаљ ударају по САД и њеним савезницима.
Депеша америчке дипломатије 09STATE131801 (30. децембар 2009. године), наиме, експлицитно наводи да „Саудијска Арабија остаје главна база финансијске подршке Ал Каиди (…) и другим терористичким групама“. Документ обавештајне службе америчког Министарства одбране (Defense Intelligence Agency — DIA) из августа 2012. године признаје да, уз Саудијце и остале заливске државе, и САД и Турска подржавају сиријску опозицију чију окосницу чине Ал Каида и остале сунитске џихадистичке организације, а баш ових дана Џабхат ал Нусра, сиријска подружница Ал Каиде, јавно, путем Јутјуба, захваљује колегама из Слободне сиријске армије што су са њима поделили испоруку америчких антитенковских ракета из Саудијске Арабије и Катара…
Али не само што се усвојеном резолуцијом заправо удара на Американце и њихове савезнике који финансирају и наоружавају сиријске побуњенике против Асада, већ је то учињено у могућој координацији са Русијом. Само четири дана пре усвајања француске резолуције у Савету безбедности, на скупу Г20 у Турској, председник Русије Владимир Путин јавно је проговорио о теми која је можда и од кључног значаја за разумевање феномена Исламске државе, а о којој се до сада није говорило уопште — о финансирању Исламске државе од продаје нафте са окупираних територија (Путин је притом оптужио неке чланице Г20 да у томе учествују и тиме фактички финансирају Исламску државу), што је Француска потом и уврстила у своју резолуцију која ће бити усвојена у Савету безбедности Уједињених нација.
Британски „Гардијан“ у међувремену наводи, позивајући се на неименоване француске дипломате, да ће Оланд од Барака Обаме у Вашингтону овог уторка затражити да се САД жешће укључе у борбу против Исламске државе зато што Европа — притиснута истовремено и терористичком претњом и избегличком кризом — више не може да чека, што је пристојан начин да се каже да је Европа заправо незадовољна начином на који се САД боре против Исламске државе. Прави смисао пак овим наводима даје оцена руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова да САД заправо и не желе уништење Исламске државе, јер им ова терористичка организација користи за слабљење Асадовог режима… Европи је то, наравно, потпуно јасно већ дуже време, а сада због тероризма и избеглица, зато што трпи последице овакве америчке игре, Европа више не сме да ћути.
А после Вашингтона Оланд у четвртак путује у Москву, да са Владимиром Путином договори наставак војне сарадње у, испоставља се сада, заједничкој борби против Исламске државе. Успех ове борбе могао би да реши, или макар добрано ублажи, споменута два главна европска проблема, тероризам и избегличку кризу.
Војна сарадња Русије и Француске и остатка „старе Европе“, по природи ствари, морала би да изазове и њихову дубљу политичку сарадњу и приближавање. То је сценарио у чије је спречавање Вашингтон до сада уложио много. И у томе имао поприлично успеха захваљујући, поред осталог, и немоћи Европљана да се одупру свом великом брату са оне стране Атлантика. Хоће ли кризе, терористичка и избегличка, а обе имају исти узрок, Европу окуражити да се заузме за сопствени интерес, чак и ако је он супротан америчком? Или ће сарадња Француске и Европе са Русијом остати ограничена на сиријску кризу, без способности да доведе до озбиљнијих померања у глобалним геополитичким релацијама?
Као значајан тест, испоставља се наједном, послужиће наредни министарски састанак НАТО–а почетком децембра, када ће се доносити и одлука хоће ли, или не, у сладу са жељом Вашингтона Црној Гори бити упућен позив да се придружи овом војном пакту. Руска Дума је и јавно изразила своје противљење овом позиву, што је порука која није била толико упућена Црној Гори, колико онима који ће о томе одлучивати у оквиру НАТО–а…
