Готово сваки западни дипломата који у српским медијима изјави нешто у вези са Србијом, том изјавом вређа елементарне демократске вредности. Те вредности, између осталог, укључују да грађани неке државе сами одлучују о својој судбини. Дакле, да сами бирају и смењују своје владе, да одлучују хоће ли бити војно неутрални или ће се приклонити неком војном савезу, да сами изаберу где ће, кад, за кога и за колико новца радити, најзад али не и најмање важно — да само они изаберу кога ће волети.
Све ове вредности су и (прокламовани) постулати западних парламентарних демократија, али њихови представници као да имају један једини задатак — да грађанима и политичким представницима Србије свако мало кажу: правила смишљамо за себе, изузетке за вас. И да сваки пут после таквих изјава очекују да им и грађани и политичари у Србији аплаудирају.
Амбасадорократија
Поред партократије у Србији већ деценију и више, паралелно са изабраним представницима и институцијама, влада и амбасадорократија. Чак и ако се не питају за све, општи дојам и ехо је да се питају за све, а и да их питају за све. Више се на српским телевизијама појављују амбасадори страних држава од водитеља временске прогнозе. Чак и прилози временске прогнозе најчешће садрже само карту државе и тон у позадини, а господа амбасадори гостују и у живим емисијама.
Таква ситуација је шизофрена у правом смислу те речи, а нису, како ономад примети амерички амбасадор Кирби, Срби шизофрени јер их срце вуче ка Истоку, док их истовремено, глава усмерава ка Западу.
Амбасадори, дакле, не само да су постали редовни саговорници у медијима и не само да српској јавности као и представницима власти саопштавају ставове својих држава и влада према неким питањима, већ дају себи за право да коментаришу унутрашње политичке прилике. У последње време изигравају социологе и психологе који су толико супериорни и вешти у послу, па не раде један на један, већ спроводе групну терапију. Спортске догађаје још нису почели да коментаришу мада нас не би изненадило да неко од њих каже како неће бити да је у питању само коинциденција да капитен кошаркашке репрезентације Србије игра баш у московском ЦСКА. А и да је и претходни капитен играо у истом клубу.
Осим амбасадора, осмелили се остали представници држава, парламената и влада са Запада. Тако данас извесни Дејвид Лидингтон, министар за Европу у Влади Велике Британије, поручује у српској престоничкој штампи да Британци разумеју везе Србије и Русије, али саветује и сугерише да је ЕУ интерес Србије.
Па можда грађани Србије мисле да је ЕУ интерес Велике Британије, али њихов премијер Камерон најављује референдум о останку Британије у ЕУ, па о томе ћутимо и не паметујемо. Замислите Огњена Прибићевића, амбасадора Србије у Британији, како у неком тамошњем тиражном дневном листу саветује Британце да се одрекну фунте и прихвате евро као јединствену валуту. Брже би стигла протестна нота у Београд, него тај интервју из штампарије. Или замислите Јадранку Јоксимовић, министарку за европске интеграције Србије, како у интервјуу неком британском дневнику констатује како разуме Енглезе и њихов однос према Шкотској, али да она ипак сматра да Шкоти имају право на самоопредељење. И да Србија то подржава. Незамисливо. И треба да је незамисливо.
Вређамо вас за ваше добро
Међутим, британски министар данас грађанима Србије поручује да Британци желе да и Србија и Косово удвоструче напоре ка даљим споразумима. На питање да ли ће Србија на крају ЕУ пута морати да призна Косово, дотични Лидингтон рече како није на Британији да се намеће у односима Приштине и Београда, али да Србија треба да има добре односе са свим суседима, укључујући и Косово.
Кад би било ко од читалаца, чак и у шали, саопштио да би и Енглеска требало да има добре односе са својим суседом Северном Ирском, министар Лидингтон би се жестоко увредио. А он притом вређа читаоце за њихово добро.
Дотични у даљем тексту иде и корак даље, па удара и на веће играче и тако тумачећи политику Руске Федерације рече како је Русија одлучила да третира Европу као стратешког непријатеља, али да ето они ипак настоје да имају цивилизоване односе са Русијом јер је она једна од главних сила.
Што се тиче односа Србије и Русије, Лидингтон констатова како разуме историјске, културне и религијске везе ових двеју држава и народа, али да је робна и трговинска размена Србије већа са ЕУ, па он ето верује да је интерес Србије да настави са европским интеграцијама.
Ниједан руски званичник никад није рекао да Србија не треба да иде у ЕУ. Никад неки високи званичник из Кремља није изјавио да неког из Европе гледа као стратешког непријатеља, нити да Русију поједине земље из Европе гледају као стратешког непријатеља, што је неупоредиво вероватније.
Али, ма колико ово биле чињенице, тим горе по те чињенице ако неки западни министар мисли другачије.
То што неко има већу трговинску размену са неким, не значи да треба да прихвати све што му представници те земље или тих земаља сугеришу. Лидингтон би, према најавама у медијима, требало ускоро да дође у Београд. Како је кренуо да саветује, не би нас изненадило да стане на сред трга Славија, почне да регулише саобраћај и чудом се чуди грађанима Србије што возе десном страном.
Ситуација у којој западне дипломате умисле да су бабице, а да је Србија недоношче коме треба тутор, није у домену новинара, већ неких стручнијих лица. Али, оно што и ми знамо јесте стара пословица која каже: сто бабица, килава деца. Знамо и да дипломата, парламентараца, министара и свих других посленика са Запада можда има и преко сто, али смо сигурни да нисмо баш толико килави и да умемо да бринемо о себи. Србији, уз све мане, никако не треба тутор. Левом страном ћемо возити кад одемо у Лондон.
