Овај инцидент имаће последица на руско-турске односе који су, без обзира на неслагања у погледу сиријске кризе, били у узлазној путањи, сматра Владимир Ајзенхамер са београдског Факултета за безбедност.
С обзиром да је Турска чланица НАТО пакта, обарање Су-24 може имати и шире последице.
„У питању је могућност активирања Члана 5. НАТО споразума који подразумева да ако је једна чланица алијансе угрожена, остале морају да јој прискоче у помоћ. Кључно питање је колико је Турска заиста угрожена. Повреда ваздушног простора није елемент који би могао изискивати тако драстичну реакцију“, каже Ајзенхамер.
Многима смета руска интервенција у Сирији
„Турска је оборила авион и неће моћи да прогура своје планове у Савету НАТО-а. Тренутно Анкара покушава да спречи Курде да преузму контролу над северним деловима Сирије. САД и ЕУ не подржавају планове Турске за стварање зоне забране летења над сиријским небом, јер ће их то коштати милијарде долара. Осим тога, јасно је да они неће слати копнене трупе у Сирију. Мислим да ће уместо затварања ваздушног простора над Сиријом Савет НАТО-а инсистирати да Турска не затеже односе са Русијом“, закључује Бабахан.
Чињеница је да се ни Турској, ни НАТО-у не допада руско присуство у Сирији, каже Ајзенхамер. То је тачка на којој су се поклопили ставови Алијансе и њене једине азијске
чланице, упркос бројним неслагањима која постоје између НАТО-а и Турске по питању Сирије. Са укључивањем Русије у сиријски конфликт, он је кренуо сасвим другим током од онога који желе западни савезници.
„Сада имамо покушај да се ситуација пренесе у међународну арену и да се јаким блоковским сврставањем стави брана јачању руског утицаја у региону. Дакле, не ради се толико о безбедности Турске, већ о њеном незадовољству одвијањем ситуације са Русијом као актером“, категоричан је Ајзенхамер.
Он тврди да је борба против Исламске државе повод, али не и смисао читавог дешавања на Блиском истоку. „Сада имамо играче који су много крупнији, јачи и битнији од Исламске државе. Исламска држава омогућила је јаче инволвирање САД, западних и арапских савезника у решавању сиријског конфликта, а са друге стране омогућила је и присуство Русије. Колико год да су терористички напади на територији Европе и даље мотиви за борбу против ИД, оно што се дешава на терену Блиског истока добрим делом се не тиче ИД. Она је специфичан непријатељ, недовољно јака да промени било шта на терену, али истовремено довољан повод да сви актери дођу да интервенишу“, додаје Ајзенхамер.
На делу је, по Ајзенхамеровом мишљењу, сукоб два блока — западног и источног, о понављању старог, хладноратовског обрасца који се подгрева сиријском кризом.
Турска је велика перионица ИД
„Све земље су декларативно против Исламске државе. Али ова организација има многобројне везе са Турском. Рецимо, руска авијација је уништила више цистерни које су превозиле нафту са територија под контролом ИД у Турску. Осим тога, преко турске се превози велики број артефаката које су милитанти ИД покрали у древним градовима у Сирији и Ираку“, каже Шамир.
За британског аналитичара и стручњака за међународно право Александра Меркуриса обарање Су-24 не представља изненађење јер је од почетка руске интервенције у Сирији
постојала је могућност да ће се тако нешто десити.
„Уколико се авион налазио у сиријском ваздушном простору, онда према међународним прописима то није ништа друго осим чина рата, и то зато што је у овом случају Турска упала у ваздушни простор и оборила авион који је учествовао у операцији коју је одобрила сиријска влада. Мислим да je Анкара свесна чињенице да је оборила авион у Сирији и сада покушава да ојача сопствену позицију. Рекао бих да Турска сад тражи где да се склони“, закључује Меркурис.
