Русија је постала доминантна сила
Лидери Русије и Француске, Владимир Путин и Франсоа Оланд, сагласили су се да је неопходно обједињавање напора у борби против тероризма и формирање широке међународне коалиције. За сада, њих двојица су постигли сагласност о три тачке сарадње: интензивирању размене података и информација, интензивирању и координирању удара по ИД и концентрисању ваздушних удара по ИД и другим терористичким групама.
Дакле, договор о широкој међународној антитерористичкој коалицији још изгледа далеко, не руском кривицом. Русији би широка (или велика) међународна коалиција одговарала, јер ИД је претња, не само народима на Блиском истоку, већ и Кавказу, од западних стратега означеном као „меки трбух Русије“.
Зато, не би ли предупредила развој догађаја и спречила инфилтрирање терориста на својој територији и у ближем окружењу, Русија одлучује да по терористима удари у њиховом упоришту, деловима Сирије.
Својом акцијом, Русија је стекла доминантан положај и на дипломатском плану, зато што нико не може да оспори антитерористичку акцију, поготово после напада у Паризу, а Путин и руска дипломатија понашали су се као да је у најмању руку нападнут Петроград. Француска, која је имала добру сарадњу са Москвом по већини питања, интензивира сарадњу са Русијом.
Француски председник Франсоа Оланд два пута одлази у Москву и залаже се за формирање „велике коалиције“ која би укључила и Русију, али неко је увек против тога и сви напори се завршавају дипломатским саопштењима.
Коме смета француско-руска сарадња?
Сарадња Француске и Русије смета Америци, каже Слободан Јанковић са београдског Института за међународну политику и привреду.
„Подсетимо се да је после првог састанка са Путином Оланд отишао у Вашингтон, на састанак са Обамом, где је Обама рекао како не може бити решења у Сирији заједно са Башаром ел Асадом“, каже Јанковић.
Русија наступа као неко ко жели континуитет, стабилност и политичко решење кризе које би било реално, односно које би узело у обзир и интересе актуелне сиријске владе, објашњава Јанковић, док се Америка својим ставом о искључивању Асада из политичког решења кризе супротставља било каквој улози Русије.
„У том смислу, Оланд није добио подршку за акцију са Русијом, а такође се из тога може закључити недостатак воље САД да се боре против ИД“, закључује Јанковић.
Разлози због којих Америци не одговара антитерористичка коалиција у коју је укључена Русија, јасни су, каже Јанковић.
„Читава операција преобликовања Блиског истока, чије је ’арапско пролеће‘ један од делова, водила се из неколико разлога. Први и највећи разлог јесте то што су земље севера Африке и Блиског истока најмање глобализоване, према подацима Међународног монетарног фонда, Светске банке, али и Одељења УН за економију и друштвени развој. Други разлог је жеља Америке да потпуно овлада простором од Марока до Пакистана, и ту су јој главни противници били Либија, Ирак, Сирија и Иран. И коначно, трећи разлог јесте жеља Израела да ослаби свог најјачег противника са којим се граничи, а то је управо Сирија“, објашњава Јанковић.
Разлог због кога су шансе за формирање „велике коалиције“ слабе Јанковић види и у обарању руског бомбардера над Сиријом, али и у томе како се креира јавно мњење на Западу. Русија је прекинула сваки вид војне сарадње са Турском после инцидента са обарањем авиона, док су Америка и НАТО подржале Турску. Јасно је да Америка не жели да искључи Турску из коалиције која се наводно бори против ИД.
„Ако са једне стране имате Турску, а са друге стране Русију, која искључује сваку могућност да војно сарађује са Турском, аутоматски се искључује било каква могућност велике коалиције“, закључује Јанковић.
Са друге стране, однос према руским акцијама у Сирији у западноевропским медијима зависи од тога у чијем су власништву. Јанковић ову тврдњу поткрепљује на примеру Италије.
„Берлусконијеви медији говоре упоредо и о француским и о руским жртвама и о потреби да се не жале само једни, већ и други актери. Али када су у питању власници који су блиски актуелној влади у Риму, а који су често и у страним рукама, тада се искључиво говори о негативној улози Русије или се Русија помиње у доњем углу пете, шесте стране, а на прво место се ставља наводна борба САД, Саудијске Арабије и других чланица коалиције против ИД“, каже Јанковић.
Оланд руши јединство НАТО пакта
Војни аналитичар Константин Сивков каже да се Француска, чија је политика зависна од Америке, сада први пут противи америчким геополитичким интересима.
„Координацијом даљих корака са Москвом, Оланд донекле руши јединство НАТО-а. То значи да после терористичких напада у Паризу француско друштво не жели да толерише званичну политику Француске. Већина становника ове земље сада се залаже за заједничко деловање Париза и Москве када је реч о борби против ИД, и Оланд не може да игнорише став већине.
Може се рећи да се први пут након Другог светског рата између оружаних снага Запада, односно Француске, и оружаних снага Русије успоставља оперативна и тактичка сарадња.
Рецимо, руска крстарица „Москва“ и француски носач авиона „Шарл де Гол“ сада дејствују као савезници. Осим тога, Русија и Француска ће вероватно размењивати обавештајне податке“, закључује Сивков.
Блиски исток не руше екстремисти већ Америка
Америка постепено губи контролу над ситуацијом, сматра стручњак за геополитику и дописни члан Руске академије природних наука Константин Соколов. Оно што се дешава на Блиском истоку није резултат активности екстремиста, већ америчких покушаја прекрајања мапе Блиског истока, и то свима постаје све јасније, каже он.
„Суштина овог плана, који постоји још од 2006. године, јесте у томе да се, коришћењем националних и верских сукоба, од блискоисточних држава направе безначајне државице контролисане споља. Улога терориста је да припреме терен за нове политичке пројекте у овом региону, док су покушаји да се јавност убеди да се САД боре против ИД чиста демагогија.
Русија не би могла да учествује у оваквој коалицији. Осим тога, она не би била ефикасна због супротних ставова о сиријској кризи“, закључује Соколов.
У некој великој антитерористичкој коалицији, Русија не би само играла значајну улогу, већ би постала доминантна светска сила, а Запад би морао да призна њена становишта и по другим питањима, као што је, на пример, од Запада заборављена Украјина. У политичком смислу, Русија би постала оно што је Немачка у економском — неизбежан партнер, никако могући противник, како планирају стручњаци Пентагона. Зато је Америци и НАТО-у и био потребан инцидент са обарањем авиона, једино је питање да ли су успели да велику коалицију учине немогућом, или је потребно направити још већу штету?
