У врло комплексној, деликатној и трагичној ситуацији на Блиском истоку, не би се смео превидети веома важан момент — пословни интереси породице Ердоган. Син председника Билал Ердоган бави се трговином нафте. Наводно, та нафта којом он тргује потиче из ирачког Мосула. Ипак, то је у овом тренутку тешко доказати и стога су оправдане сумње да до те нафте млађи Ердоган долази уз помоћ терориста Исламске државе. А читави конвоји цистерни са нафтом који иду преко Сирије ка Турској нашли су се на удару руске авијације. То је, онда и озбиљан удар на породични бизнис. Може ли се сматрати да је обарање руског авиона одмазда за угрожавање приватног бизниса? Остаје да се види да ли је Ердогану важнији сопствени или државни џеп…
Наиме, Турска са Русијом послује у дефициту, јер Русија зарађује много више од извоза својих енергената, него што Турска може да заради од укупног извоза у Руску Федерацију. Мере, односно санкције које ће бити размотрене и уведене Турској након захтева премијера Медведева, донеће одређене губитке и Русији.
„Након инцидента са руским авионом Су–24, председник Путин је Турској изложио врло разумне захтеве. Испуњавање ових захтева и спровођење политике која не подржава Исламску државу је од кључног значаја. Ако се став Турске кардинално не измени, онда никаква међународна коалиција неће имати успеха“, говори чувени руски турколог Виктор Надејин Рајевски.
Пантуркизам и „Сиви вукови“
Не сме се заборавити организација „Сиви вукови“, која је настала у Турској током 60–тих година прошлог века. То је омладинско крило турске Партије националног покрета која сад има чак 40 места у турском парламенту. Партија је потпуно националистички оријентисана и базира се на идеји пантуркизма.
Идеологија настала 80–тих година 19. века међу турским интелектуалцима у тадашњој Руској Империји — пантуркизам има за циљ културно и политичко уједињење свих Турака са простора тадашњег Османског царства, Русије, Кине, Ирана, Авганистана…
Ова идеологија, коју подржава велики део турске десничарске елите, почиње да јача чим Русија на неки начин почне да слаби.
Тако је било током Првог светског рата. Чак је и Немачка обећала да ће је подржати, али је њеној реализацији тада „засметао“ велики покољ Јермена, током којег је страдало и много Грка. Турска до данас покушава да порекне своје злодело.
Други пут је јачање ове идеологије забележено током Другог светског рата, када су заговорници сматрали да ће Немачка свакако победити Совјетски Савез и да се тиме отвара пут ка Истоку. Но, ни тада им то није пошло за руком. Могло би се рећи да је тада Стаљин осујетио турске аспирације.
Трећи пут се то догодило током краха Совјетског Савеза. Наиме, у децембру 1991. године у Турској су биле организоване бројне манифестације и славља поводом слома „светског непријатеља“. Многи су ово заборавили, а није требало.
„Поборници пантуркизма сматрају да би у оквиру једне државе требало ујединити све Турке, односно турске народе од Балкана до Тихог океана?! Иако ова идеја звучи готово невероватно, не би је требало тако олако прихватати“, каже руски турколог.
Наиме, поборници пантуркизма су прешли на стратегију „меке силе“, па су на територији Русије отварали бројне турске школе. У неким случајевима је била очигледна њихова националистичка делатност, па је одређен број њих био затворен, док неке и даље прикривено раде под маском приватних школа.
Не би се смело заборавити да је сам Ердоган био осуђен и да је затвору провео неколико месеци управо зато што се бавио реализацијом бројних исламистичких идеја. Националисти у Турској се залажу за стварање те пантурске државе, а исламисти за исламизацију Турске.
Преовладала је идеја Ердогана који је предложио некакву европску варијанту исламизма.
„Зато се у Турској гледа кроз прсте организацији ’Сиви вукови‘. Њих просто чувају попут бесног пса, којег са ланца пуштају по потреби. А зашто баш сиви вук? То је тотемски знак османских племена. Ову организацију не би требало олако схватати“, упозорава Надејин Рајевски.
Још 80–тих година 20–ог века, ова организација је имала око 300.000 чланова. У њиховим камповима, обучавали су своје чланове борилачким вештинама, али и партизанском ратовању. Они су, узгред, спровели и неуспели атентат на папу. У Турској је ова организација наводно забрањена, али легално функционише у Немачкој и Холандији.