После завршетка Хладног рата, сврха постојања НАТО-а је измењена и он се од дефанзивног одбрамбеног савеза трансформисао у офанзивни савез чији је циљ да помогне Сједињеним Државама да успостави потпуну хегемонију на европском континенту, а касније и у читавом свету.
И Русија им ту стоји на путу, каже аналитичар Владимир Трапара. Терористи из ДАЕШ-а, односно такозване Исламске државе, не представљају толико озбиљну претњу да би Американци променили своју политику, додаје он.
Пријем Црне Горе у Северноатлантску алијансу са војне тачке гледишта не значи ништа, каже Трапара, јер она, мала и географски постављена тако како је постављена, не доприноси поменутом циљу. Разлози због којих НАТО толико жели Црну Гору међу својим члановима тиче се локалних прилика.
„Црна Гора је једна од регионалних држава које нису националне државе у правом смислу речи“, каже Трапара. „Она је вештачка творевина и држава несигурног и подељеног идентитета, а Америка на Балкану управо гради дизајн заснован на таквим државама. Њима је веома важно да такве државе опстану и да буду стабилне, поготово ако то иде на штету Србије и српског народа. Пријем Црне Горе у НАТО управо би осигурао такву стабилност“, објашњава Трапара.
Трапара сматра да црногорски режим, с друге стране, жели да уласком у НАТО сачува свој идентитет од могућег утапања у српски идентитет. Режим Мила Ђукановића у Србији и српском идентитету види једну врсту претње, и уласком у НАТО се потпуно одваја од Србије, што може да изазове и могуће негативне последице у Црној Гори.
Могућност да Црна Гора уђе у НАТО без референдума, имајући у виду недавну историју протеста, може да Црну Гору гурне у политички хаос, сматра Трапара.
Краткорочно, Срби у Црној Гори би могли да инсистирају на одржавању референдума о приступању Црне Горе НАТО-у, јер, према Трапариним речима, постоји мала вероватноћа да би на поштено организованом референдуму предлог о приступању прошао.
Дугорочно гледано, Срби у Црној Гори могли би да инсистирају на томе да се црногорски политички систем креће у правцу неке врсте консоциационе демократије, где се политички актери не би делили само на мањину или већину, већ би се тежило консензусу главних политичких играча, тако да ниједна од политичких група не буде искључена из политичког одлучивања. Тако би Срби заштитили свој интерес, јер би се избегла могућност да они у некој будућој подели на већину и мањину буду прегласани, закључује Трапара.
