„Нисам хтео да одем у СПС. Нисам социјалиста. Нећу да лажем ни себе ни друге. Комуниста сам. То ти је исто као и ови нови верници што иду у цркву па лажу и Бога и себе. Зато сам прво био члан СК Покрета за Југославију, потом ЈУЛ-а…“, говорио је почетком двехиљадитих Александар Вулин, актуелни министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. У његов Покрет социјалиста, партију чији је сад председник, пре неколико дана прешло је око 100 чланова СПС-а у Белој Паланци. Како наводи дневник „Данас“, недавно је и цео одбор СПС-а у Жагубици прешао у редове Покрета социјалиста, почетком октобра председник општине Лајковац из СПС-а Живорад Бојичић приступио је тој партији, а у марту је исто урадило и четворо одборника СПС-ПУПС у Суботици.
Шта то има Александар Вулин и који то квалитет више поседује његова партија па је (на локалу) пожељно уточиште?
Док директор Покрета социјалиста Братислав Југовић тврди да велики део чланства СПС-а више верује Вулину него Ивици Дачићу, председница Извршног одбора Дачићевог СПС-а Дијана Вукомановић истиче да „отпадници“ нису успели ни у протеклих 25 година да расцепе СПС.
Поштено говорећи, да није ових вести са локала или евентуалних набрајања ко све чини владајућу коалицију, о Вулиновој партији се не би ни чуло. Напросто, већина грађана и људи који се интересују за политичка дешавања перципира га као део партије Александра Вучића. Томе доприноси и сам Вулин, који често, и кад треба и кад не треба, помиње актуелног премијера и брани га и од постојећих и од непостојећих непријатеља.
Све нијансе црвеног
Раније је и сам Вулин једно време био члан Социјалистичке партије Србије јер је његова Партија демократске левице коју је основао двехиљадите, две године касније са Демократском социјалистичком партијом Милорада Вучелића колективно ушла у чланство СПС-а. После чувене афере „Кофер“ 2008, изашао је из СПС-а и основао садашњу партију. Коалицију са Српском напредном странком, Новом Србијом и Покретом „Снага Србије“ направио је 2010, а после формирања нове владе 2012. био је директор владине Канцеларије за Косово и Метохију. Најављивао је оставку после српског парафирања Бриселског споразума, али се предомислио.
„Каква бисмо ми то црна левица били кад не бисмо били у стању да се због општег одрекнемо понечег свог“, знао је пре много година да каже Александар Вулин, па се уласком у владу која бар на речима у свом програму има тржишне, неолибералне, циљеве очито одрекао сопствене констатације: „Увек сам био комуниста, од детињства“.
Ипак, најпознатији је по томе што је био један од оснивача Југословенске левице (ЈУЛ), где је био портпарол али и заменик Мирјане Марковић, председнице Дирекције ЈУЛ-а. Такође, био је и председник Југословенске револуционарне омладине. Међутим, након формирања владе СПС-а, СРС-а и ЈУЛ-а 1998. поднео је оставку на све функције.
Како каналисати енергију
Овај данашњи Вулин не разликује се од оног некадашњег Вулина једино по револуционарним наступима. Очито је човеку такав темперамент. Добро, можда се не разликује ни према склоности ка култној музичкој групи „Азра“ и њеном фронтмену Бранимиру Џонију Штулићу. Али је уочљиво да више не помиње Че Гевару, а за Миру Марковић моли бога да га не питају.
Кад смо код Бога, током протеста опозиције 1996/97. ометање сигнала радија Б92 од стране Милошевићевог режима правдано је фразом — вода ушла у коаксијални кабл. „Нисам неки верник, али ако је Бог одлучио да пошаље кишу баш та два дана, онда је и послао“, изјавио Вулин кад су га питали да ли заиста верује да је Б92 престао да због наведене фразе.
За све ове године Александар Вулин је, чини се, научио једну веома важну ствар — да је политика вештина могућег. Али и ону максиму према којој „за идеале гину будале“. Због свега тога се променио. Чак и физички. Оног младића са дугом црном косом који чита стрипове о Алану Форду и држи високо подигнуту песницу заменио је уредно пошишани чиновник, прво у строго црној одевној комбинацији, а касније је и то променио. Песнице више нема, али се и даље у говору служи и рукама.
Оно што му се мора признати је енергија. Како ту енергију троши, где је и како она каналисана и да ли је раби у правом тренутку — друго је питање. Али је има. А има и нешто што људе никако не оставља равнодушним. То је, та особеност, добра за политичаре јер их чини другачијим и издваја их из гомиле, али је често то Вулиново разликовање ствар за подсмех других. Најчешће од стране опозиције, некад са разлогом али чешће без разлога, јер данашња опозиција удара одокативно, на прву лопту, што се каже, а Вулинове бомбастичне изјаве су погодне за то. Тог подсмеха има и од стране медија који би да покажу кураж према владајућој коалицији, па дај удари по Вулину. И опет, и кад треба, а чешће и кад не треба, јер Вулин нема ресурсе да се свети. Али, чињеница је и да се и он њима некако „намешта“.
Иако је добар део свог радног века провео у медијима — као директор маркетинга у фирми „Супер прес“, исто то у „Колор пресу“, онда као колумниста листова „Свет“, „Национал“, „Центар“, потом као политички коментатор Радио Индекса, одговорни уредник недељника „Печат“ — Вулин нема „своје“ медије, а ни „своје“ људе у медијима. Можда је и то разлог за честе критике.
Но, можда му је то и улога. Можда је стратегија да је боље да критике на рачун Владе прима Вулин, него Влада или Вучић. Зато његове оштре изјаве о Хрватима или косовским Албанцима често личе на смишљене реакције које не могу рећи Влада или Вучић, али их може саопштити Вулин.
Како год, очито да му та функција портпарола највише одговара. Некад званичног, а сад незваничног. Свакако, сад боље пролази. А левица, револуција и нијансе црвеног су остале у младости. Државотворност, односно залагање за јаку Србију, потенцира и данас.
