Такође, ширење утицаја Запада показује и проширење НАТО-а још једним партнером са ових простора — Црном Гором, која је пре неколико дана добила и званични позив да се прикључи војној алијанси. Упркос томе, западни медији упорно пишу о томе да је Русија та која жели преимућство на овим просторима и да је у току тихи рат за лидерску позицију на Балкану. Ко заиста има веће аспирације и где је у свему томе Србија?
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић за Спутњик каже да му оно што се дешава на Балкану не делује као борба Русије и западних земаља за превласт на овом подручју.
„НАТО је, дугорочно гледано, већ много урадио на окупацији Балкана. Циљ му је доминација над Балканом и потпуно гушење суверенитета овдашњих држава, односно њихово свођење на марионете. Са друге стране, Русија се не бори да те државе увуче у било какву орбиту своје доминације, већ покушава да им помогне, у мери у којој то саме желе, да функционишу као суверене, самосталне државе и да доносе одлуке у сопственом интересу“, сматра Анђелковић.
Према његовом мишљењу, лобисти Северноатлантског савеза су ти који покушавају да актуелну ситуацију прикажу као борбу Русије и Запада око Балкана.
„Није реч о борби за превласт, већ о отпору аутентичних националних снага на Балкану НАТО доминацији, која је за балканске земље штетна. Русија у том смислу само, колико је у могућности, помаже настојања великог дела грађана балканских држава“, каже Анђелковић.
И политички аналитичар Бранко Радун сматра да је Балкан пре свега зона доминантног утицаја Сједињених Америчких Држава.
„Наравно да су поред САД ту присутне и друге силе попут Русије, и нормално је да постоје различити интереси и различити утицаји. Не видим да ту постоји неки конфликт, али постоји ривалитет и страх код неких кругова у САД од већег утицаја Русије на овим просторима“, каже Радун за Спутњик.
САД желе, сматра аналитичар, да између осталог и преко НАТО-а и његовог проширења на Црну Гору појачају контролу и спрече већи утицај Русије на земље овог региона.
Према његовом мишљењу, у Србији постоји континуитет прозападне политике.
„Чак и пре 50 година, у време СФРЈ, спољна политика Београда била је, иако формално несврстана, више на линији Вашингтона него Москве. Били смо ближи Западу него СССР-у, а континуитет прозападне политике нарочито се интензивирао после петооктобарских промена. Од тада су све наше владе прозападне. Ипак, Србија последњих неколико година, у време Коштуничине власти и за мандата актуелне владе, настоји да направи неки баланс, да у одређеној мери уведе и Русију као значајног стратешког партнера у Србији и региону“, каже Радун.
Србија, бар у смислу инсистирања на војној неутралности, одолева западном утицају. Међутим, аналитичар Анђелковић сматра да НАТО настоји да заокружи своју балканску доминацију тако што би и Србију увео у статус неке, по критеријумима Алијансе, „активне неутралности“ сличне, на пример, неутралности Шведске.
„То није никаква неутралност, то је једна врста прикривеног чланства у НАТО-у. Алијанси је довољно да Србија буде неутрална колико и Шведска, што значи — не неутрална већ истурена НАТО фортификација, која је само прикривена плаштом неутралности“, објашњава Анђелковић.
Србија, верује Анђелковић, мора томе да се супротстави и то не само из сентименталних разлога који леже у чињеници да је НАТО бомбардовао Србију.
„Друга страна медаље је да НАТО и даље ради против наших интереса. Алијанса је кључни промотер накарадне косовске државности, НАТО силе покушавају да угуше Републику Српску и централизују БиХ и подржавају режим Мила Ђукановића у Црној Гори који врши једну врсту духовног геноцида над Србима. Дакле, за Србију је НАТО у великој мери симбол свега лошег што нам се дешава, а свака рационална нација се супротставља том лошем и бори за сопствени интерес“, поручује Анђелковић.
И Бранко Радун сматра да у нашој земљи, чак ни искрено прозападно оријентисане владе, као што су биле ДОС-ова и ДС-ова, нису смеле да предузму кораке који би довели до чланства Србије у НАТО.
„Иако један део политичке елита, из својих политичких, личних или групних интереса мисли да је можда и корисно ући у НАТО, наши политичари имају велики проблем због снажног отпора јавности. Сасвим је сигурно да онај ко би покушао да уведе Србију у НАТО не би имао неку сјајну политичку будућност и то би му било узето као велики политички грех“, сматра Радун.
