Стефановић је рекао да је реч о стварању нове опозиције Србије, која ће, како наводи, бити бескомпромисна опозиција Вучићу и никада са њим неће правити договоре.
Да ли је одлазак једног од препознатљивих лица најјаче опозиционе странке у Србији знак додатног урушавања ДС–а и опозиције или пак сигнал да је на видику нова политичка опција која може оснажити страначку сцену Србије?
Уредник „Нове српске политичке мисли“ Ђорђе Вукадиновић сматра да ће одлазак Борка Стефановића свакако представљати одређени ударац за ДС, али да је питање колики ће он заправо бити. Вукадиновић подсећа да је Демократска странка у прошлости већ претрпела одласке високо позиционираних функционера, али да је успела да опстане.
„Преживели су, додуше тешко, али су ипак преживели одлазак председника Бориса Тадића, који је био и лидер странке и председник Србије у два мандата. У том смислу није реално очекивати да ће одлазак Борка Стефановића представљати ненадокнадив губитак или смртни ударац за ДС. Међутим, чињеница да се поделе у ДС–у настављају је оно што ће оставити лош утисак у јавности и оно што ће их више коштати од саме политичке тежине Борка Стефановића“, каже Вукадиновић за Спутњик.
Док Вукадиновић верује да ће ДС више изгубити одласком Стефановића него што ће сам Стефановић добити тиме што је отишао, социолог Јово Бакић мисли да је ДС ослабљен сам по себи.
„Могуће да ће одлазак Стефановића још утицати на слабљење ДС–а, али њихова дезоријентисаност је толика да не видим шта би могли да ураде да себе ојачају“, каже Бакић за Спутњик.
На одлазак свог потпредседника Демократска странка реаговала је оценом да ће од Стефановићевог чина корист имати само СНС и њихов лидер Александар Вучић.
Ђорђе Вукадиновић, међутим, не мисли да то што ће се напредњаци, на неки начин, окористити одласком Стефановића из ДС–а, значи да је он напустио странку јер му је неко то рекао или наредио.
„Верујем да Борко Стефановић жели да буде опозиција и да његов одлазак није у директној вези или у договору са СНС–ом. Не видим га као неког ’тројанског коња‘ Српске напредне странке, поготово не свесно и директно, али индиректно је свакако користио СНС–у, јер је ДС–у својим одласком нанео штету“, каже Вукадиновић.
Он додаје да је у овом тренутку тешко рећи да ли Стефановић има капацитет за формирање једне озбиљне, нове политичке опције у Србији.
„Стефановић има одређену политичку тежину, препознатљивост и одређени рејтинг, тако да он свакако није без шансе. Мада, нисам сигуран да те шансе леже у томе да прави неку велику самосталну политичку причу, али би могао да буде део неке шире опозиционе варијанте у којој би могао да се нада и парламентарном статусу, али пре као део неке коалиције, него као самостални политички фактор“, сматра Вукадиновић.
Демократска странка је свог дојучерашњег потпредседника окарактерисала као некога ко је променио три идеологије у политичкој каријери — од либерала, преко социјалдемократе до левичара. Вукадиновић се слаже са овом оценом, али додаје да то, нажалост, није изузетак нити чудо на српској политичкој сцени.
„Ми и на власти имамо странку и лидере који су променили много радикалнија и драстичнија политичка уверења од Борка Стефановића, па то није сметало бирачима да их изаберу. Стефановић је млад политичар и млад човек и та промена идеологије није смртна пресуда нити нешто што потпуно дезавуише Стефановића као политичку фигуру. Јесте, међутим, нешто што скреће пажњу да треба бити опрезан када је реч о процени његових даљих политичких кретања“, каже Вукадиновић.
Социолог Јово Бакић каже да је ДС, као историјски ревизионистичка странка, последња партија која би имала право да било коме да приговара промену идеологије. Он се нада да Стефановић поседује лидерски потенцијал.
„Мислим да има врло добар говорнички дар, довољно енергије и интелигенције да се свакодневно бави политиком. Верујем да има места за левицу на српској политичкој сцени, само је питање да ли ће она имати довољно, пре свега медијског простора, за артикулисање свог става и упознавање српске јавности са њим“, каже Бакић.
И политиколог Цвијетин Миливојевић мисли да не треба потценити капацитет, политичку амбицију и преговарачко искуство Борка Стефановића, али верује да му недостаје харизма која би му омогућила да брзо направи странку која би постала релевантна на политичкој сцени.
„Уколико планира да ради на дуже стазе може да успе, али ако планира да у парламент уђе сам, то у овом тренутку изгледа као немогућа мисија“, каже Миливојевић.
Када је реч о томе шта би већ уморним српским бирачима Стефановић ново могао да понуди, Миливојевић каже да је политичка сцена Србије на левом центру помало засићена, имајући у виду СПС и неколико странака које се, према његовим речима, називају социјалдемократским.
„Имамо довољно странака, али изгледа да нема довољно гласача који би гласали за такве политичке идеологије. Наравно да би било места и за једну странку екстремне левице, али ако сам добро разумео Стефановића, он се везао за причу грчке Сиризе, која је за врло кратко време издала своје идеале. Дакле, врло брзо се показало да таква врста екстремне левице, уколико је овде заиста реч о ’копи–пејсту Сиризе‘, заправо има мале перспективе у Србији“, сматра Миливојевић.
И Ђорђе Вукадиновић сматра да, теоретски, шансе за левицу у Србији постоје, али да, као и код деснице, и ту постоји пуно лажног представљања.
„Имамо гомилу странака које се представљају као леве, социјалистичке и социјалдемократске, а врло мало политике и у власти и у опозицији које је заиста лева, просоцијалистичка или социјалдемократска. У наредним месецима ћемо видети колики су опозициони капацитет и смелост Борка Стефановића и његове левице“, закључује Вукадиновић за Спутњик.
