Турске грађевинске компаније, међу којима су и гиганти, попут компаније „Енка“, учествују у градњи инфраструктуре широм Русије. Два велика торња у пословно–стамбеном комплексу „Москва сити“, торањ Исток и торањ Еволуција, дело су турских градитеља, а такође и велики део инфраструктуре за Светско фудбалско првенство.
Међутим, због турског обарања руског авиона над Сиријом, Русија затвара своје тржиште за турске компаније. И као и увек када се тако нешто деси, у српској јавности појављују се приче о томе како српска привреда има шансу да испуни ту празнину. Има ли таква прича основа када је реч о грађевинској индустрији?
Према неким проценама, турске компаније склапале су послове у годишњој вредности од једне до две и по милијарде долара, а само у Москви изградили су милионе квадратних метара стамбено–пословног простора, каже Ненад Поповић, бизнисмен са вишедеценијским искуством на руском тржишту и председник Српске народне партије.
Поповић: Србија треба да оснује гаранцијски фонд
Шансе за српске грађевинце постоје, али њихов главни проблем је у томе што су потребне велике банкарске гаранције како би могли да повлаче авансе од великих руских клијената, објашњава он.
„Главни проблем свих наших грађевинаца је тај моменат да немају, вероватно, довољно заложне масе и не могу да добију банкарску гаранцију и онда се не труде да добију веће уговоре“, каже Поповић.
Као пример како треба радити на руском тржишту, он наводи немачке и аустријске грађевинске компаније.
„Ако нису довољно солвентне, оне налазе подршку од својих држава, које за њих дају банкарске гаранције и на тај начин премошћавају оно што је најважније — да слободно учествују на свим тендерима, јер у Русији се све ради по светским стандардима, где је банкарска гаранција један од основних елемената да би се уопште учествовало на том конкурсу“, рекао је Поповић.
Српска држава, према Поповићевом мишљењу, требало би да подржи нашу грађевинску индустрију кроз оснивање гаранцијског фонда, који би давао гаранције за фирме које имају склопљене уговоре у грађевинској сфери.
Поповић истиче да постоје неке српске грађевинске компаније на руском тржишту које могу самостално да учествују на великим тендерима и оне те послове и добијају, али њихов број је много мањи него што је био пре десетак или петнаест година.
Са њим је сагласна и Снежана Ћурчин, специјалиста за управљање грађевинским пројектима и власник фирме „СБ консалтинг“, са дводеценијским искуством на руском тржишту. Некада су тамо биле све велике српске грађевинске компаније, али данас је ситуација другачија и само је неколицина фирми опстала.
Према њеним речима, суштина успеха српских компанија на руском тржишту лежала је у целовитом приступу пројекту.
„Међутим, како је време одмицало, тако су се наше фирме, поведене тиме да нас сви прихватају и очекују и да смо богом дани, све мање припремале. Већином су наступале са неколико људи, који су једва знали руски. При томе нису обраћали пажњу на руске норме и имали су јако слабу припрему кадра. Нису никада водили рачуна, а и дан-данас не воде рачуна, што се последњих година показало, да припреме кадар који ће радити у Русији. Брзоплето су улазили у уговоре, само је било важно да потпишу уговор, да добију аванс, а онда су се надали да ће кроз уговор и извођење пројекта надокнадити остале ствари, што се наравно није показивало и чиме су фирме пропадале“, каже Снежана Ћурчин.
За разлику од српских компанија, турске компаније су од самих почетака имале све оно што је нашима фалило, јако добру припрему, организацију и добар менаџмент, закључује Снежана Ћурчин.
Москаленко: Имају ли српске фирме пара за то?
Према речима аналитичара и уредника „Грађевинских новина“ из Москве, Андреја Москаленка, прошла су времена када је рад било којег страног извођача радова у Русији гарантовао висок квалитет. Русија има довољно радне снаге, а тренутно је замена увоза домаћим производима званична руска стратегија, каже он.
Москаленко сматра да су руски домаћи грађевинари одавно потиснули стране на руском тржишту и зато не мисли да српске компаније имају перспективу на њему.
„Сигурно је да би српске грађевинске компаније могле да се позабаве развојем некретнина или чак и инвестирањем, као што су то Турци радили. Друго је питање — да ли српске фирме имају пара за то“, закључује Москаленко.
Његово мишљење не дели Ненад Поповић, који сматра да је одлазак турских грађевинских компанија из Русије можда последња шанса за ренесансу српске грађевинске индустрије и да заузме место које је некада имала у Русији.
