Могу ли се крупне политичке одлуке доносити без консултације са народом, кључно је питање демократских друштава. У Швајцарској, на пример, референдуми су скоро свакодневна појава. Дијапазон питања о којима Швајцарци одлучују на референдумима креће се од одлучивања о приступању њихове државе међународним организацијама до тога треба ли комшија странац да добије швајцарско држављанство.
На Балкану пак грађани нису у могућности да се на референдуму изјасне чак ни о тако важним питањима какво је приступање НАТО-у. О томе сведочи и митинг у Подгорици — око 5.000 људи окупило се у Подгорици тражећи референдум о приступању те земље Северноатлантској алијанси. Црногорски режим ћути и труди се да умањи значај протеста.
У томе му помажу, како каже Андрија Мандић, председник Нове српске демократије и један од организатора протеста, црногорски режимски медији и њима блиски медији из региона.
„То је био један од највећих скупова организованих у Црној Гори. Нама је јако важно да је то први скуп који је тако бројан, а свакако да ће их бити још“, каже Мандић.
Грађани Црне Горе неће дозволити да њихова држава на превару, гласањем у Скупштини или на неки други начин, приступи НАТО-у, додаје Мандић. За њега је, као и за грађане Црне Горе, једино прихватљиво решење референдум који би организовала влада у коју би сви имали поверења, а вољу грађана исказану на такав начин сви би поштовали.
„Ми немамо никакве дилеме да је већинска воља народа у Црној Гори да она не припада НАТО-у, да треба да буде војно неутрална и да никада не сме да буде у агресивним војним формацијама, заједно са Албанијом и Турском, које би марширале према Србији или Русији“, каже Мандић.
Тај историјски завет, према Мандићевим речима, оставио је Црногорцима Свети Петар Цетињски.
„Имали смо потребу синоћ на нашем скупу да прочитамо и његов тестамент, да сви људи чују које су то историјске вертикале на којима је успостављена Црна Гора и како Црна Гора једино правилно може да функционише као држава“, каже Мандић.
На скупу је говорио и бивши председник Црне Горе и премијер СРЈ Момир Булатовић. Питање приступања Црне Горе НАТО-у за њега је изнад сваке политике и партије.
„Снажно верујем да је највећа државотворна грешка коју би Црна Гора могла да направи да приступи НАТО-у, а тиме се окрене против своје традиционалне савезнице и заштитнице Русије, посебно у садашњем тренутку. И онда је то мотив који вас натера, не да се бавите политиком, него да чисто учествујете у јавном животу своје државе“, каже Булатовић.
Политиком ће се бавити само у оној мери колико је потребно да се заустави сулуди пут Црне Горе према НАТО-у.
Ситуација у Црној Гори умногоме подсећа на ситуацију у Србији током зимских протеста 1996/97, изазваних изборним манипулацијама власти. Док су грађани протестовали захтевајући да власт поштује њихову изборну вољу, Запад је, кроз речи тадашње америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, Милошевића прогласио „фактором стабилности на Балкану“.
Та љубав, међутим, није дуго потрајала. Већ идуће године почела је кампања за бомбардовање Југославије, Милошевић је постао „балкански касапин“, а Срби геноцидан народ.
У Црној Гори грађани данас протестују у две колоне, а многи грађани се налазе у обе. Опозиција окупљена у Демократски фронт већ дуже време захтева формирање прелазне владе и одржавање поштених избора. Део те исте опозиције, заједно са делом цивилног сектора, тражи референдум о приступању НАТО-у.
Једино црногорска власт ћути, не реагује и понаша се као да је све у најбољем реду. Премијер Ђукановић нада се, вероватно, да од неког новог „фактора стабилности“ неће постати „касапин“.
