Новинар подсећа да су још 1. децембра 2014. године председници држава имали састанак (пета седница руско-турског Савета за сарадњу највишег степена). Тада су постављена питања о постизању трговинске размене двеју земаља у обиму од сто милијарди долара, изградњи руске нуклеарне електране „Акују“ у области Мерсил на југу Турске и о енергетској сарадњи.
„Овај састанак Реџепа Тајипа Ердогана и Владимира Путина протекао је веома добро у делу разговора који се тицао бизниса, али је био нешто мање добар у сфери питања у вези с регионалном политиком“, наводи стручњак за Турску, предавач Института за политичка истраживања из Гренобла Жан Марку.
Ипак, потом се догодио инцидент с авионом Су-24 који је променио њихове односе. Новинар сматра да се ова ситуација не може посматрати као „гром из ведра неба“.
Левјер наводи да се напетост између Анкаре и Москве појачавала сразмерно повећању присуства Русије у Сирији.
Турска захтева одлазак председника Сирије Башара ел Асада с власти од 2011. године, иако су, како наводи сарадник Института за политичка истраживања из Париза Бејрам Балси, турски и сиријски лидер раније били у веома добрим односима.
„На почетку ’арапског пролећа‘ Реџеп Тајип Ердоган је мислио да ће успети да уразуми Башара ел Асада“, сматра Балси. То се, међутим, није догодило.
„Инцидент с војним авионом догодио се после покушаја помирења Француске с Русијом ради стварања међународне јединствене коалиције против ДАЕШ-а (такозване Исламске државе)“, указује стручњак.
Будућност ове коалиције и даље није одређена, али Турску брине могућност њеног стварања, јер би то изоловало Анкару у њеном „максималистичком ставу“ према Асаду, сматра Игор Деланое, заменик директора аналитичког центра „Обсерво“. Истовремено, ова коалиција би Русију поставила у центар сиријске игре.
Према мишљењу новинара, Турска највише губи у овом сукобу, јер њена економија зависи од енергетских испорука Русије.
Поред тога, Анкара је у првим редовима сиријског сукоба, с обзиром на то да је њена граница са Сиријом дугачка 800 километара.
Отуда се последњих дана може уочити помирљивији тон, у покушају да се смањи напетост с Москвом.
Турска је примила више од два милиона избеглица, а имала је терористичке нападе у Суручу и Анакари које је организовао ДАЕШ, наводи Балси.
„Све док тешко сиријско питање не буде разрешено, дипломатски односи Турске и Русије ће у сваком случају ’пливати у мутној води‘. Ипак, сарадња Москве и Анкаре никада није била толико важна да би окончала грађански рат у којем је од 2011. године погинуло 250.000 људи“, закључио је Левјер.
