Избори који се у недељу одржавају у Шпанији нису били толико неизвесни од увођења демократије у овој земљи након смрти генерала Франка, 1975. године. Двопартијски систем, који се усталио од почетка 80-их година, на путу је да се уруши. Нове политичке снаге и лидери који су рођени након диктатуре, тридесетседмогодишњи Пабло Иглесијас и годину дана млађи Алберт Ривера, на путу су да промене устаљени политички поредак.
Разлог је економска криза која је земљу увела у рецесију из које ни социјалисти бившег премијера Хосеа Луиса Запатера ни десничари Маријана Рахоја нису умели да је извуку. Незапосленост у земљи је и даље већа од 20 одсто, а велики број Шпанаца, нарочито оних млађих, сматра да влада, ослабљена корупционашким аферама, није у стању да заштити њихове интересе.
Иглесијас је харизматични лидер Подемоса („ми можемо“). Ова партија шпанске нове левице изникла је из покрета Индигнадос („револтирани“), чије присталице су на улицама шпанских градова демонстрирале против неолибералне политике шпанске и других европских влада и мера штедње од којих највеће последице сноси средња класа и сиромашни слојеви друштва.
Иглесијас је оштрицу својих наступа усмерио на политичке „касте“ и ривале које назива политичарима прошлости. У младости је био активиста, организатор алтермондијалистичких скупова, пре него што је постао професор на факултету политичких наука и социологије у Мадриду.
Ривера је лидер партије Сијудаданос („грађани“), нове десничарске странке која је добила подршку пословне и медијске елите, либералне верзије Подемоса. Каријеру је почео у подмлатку конзервативне партије на власти, из које је изашао 2006. године када је основао нову партију. Продор је направио на регионалним изборима у мају и на изборима у Каталонији у септембру, када је постао алтернатива за бројне гласаче незадовољне традиционалним партијама.
Последње анкете указују да конзервативци Маријана Рахоја воде, али да неће освојити већину. Битка се води за друго место, где су раме уз раме социјалисти и Подемос (21 одсто за социјалисте и 20 за Подемос, према истраживању објављеном у Андори дан пред изборе).
То значи да су могућа три исхода.
Први је да Рахој поново буде изабран за председника шпанске владе, уколико добије гласове партије коју предводи Ривера. Уколико не добије њихове гласове, неће бити изабран.
Други исход је да социјалисти и Подемос добију више гласова од Народне партије и Сијудаданоса. Уколико направе коалицију, нова шпанска влада би могла да буде левичарска.
Трећа могућност је да не дође до формирања коалиција и да се распишу нови избори.
Али чак и ако партије успеју да удруже снаге и договоре се око коалиције, политичка карта земље ће након ових избора бити значајно измењена.
Какав год да буде био исход, Шпанија улази у период политичке нестабилности.
