„Ја сам Курд, имам два брата. Мој отац је аутомеханичар. У Адијаману сам уписао факултет, али сам га у априлу 2015. године напустио“, каже Махмут Гази Татар на почетку интервјуа.
Волонтирао је у избегличком кампу у свом граду када је, по сопственом признању, упознао извесног Ахмета К.
„Под његовим утицајем сам почео да обављам намазе. Након што је наш посао у кампу био завршен, дуго се нисмо видели. Онда смо се случајно срели у центру града, почео сам да похађам часове Курана у његовој кући. Ахмет ми је пет месеци предавао основе муслиманске вере“, прича он и наставља:
„На обуку смо увек долазили одвојено, нисмо се сретали са другим члановима групе ван ове куће. Ахмет је причао да је ДАЕШ јединствена права организација, да она формира Исламску државу широм света и да ће ускоро све земље постати калифат ДАЕШ-а“.
Полиција је за његовим „професором“ ускоро расписала потерницу и зато је, како каже, одлучио да напусти град и придружи се ДАЕШ-у у Сирији.
И пристао је да оде. У томе му је помогао човек под надимком Шверцер, који га је одвезао на турско-сиријску границу.
„Са још седамнаест мушкараца (од 17 до 50 година старости) прешли смо границу, на километар од турског прелаза Каркамиш. Нисмо срели ниједног турског војника. У Сирији нас је дочекао члан ДАЕШ-а Абу Бакр. После неколико дана придружило нам се још десетак људи, а онда смо отишли у камп за обуку који се налазио пет километара од границе. У кампу смо похађали војну обуку и часове Курана. Чланови ДАЕШ-а су нас питали да ли желимо да постанемо шехиди, али ја сам одбио“, каже он.
Они који пристају, за пола године пролазе интензивну верску обуку, а пошто је он одбио, његова обука је трајала 70 дана.
„Неколико пута су долазили људи из Турске да нас провере. Они нису имали браде и нису били чланови ДАЕШ-а“, додаје он.
Када је обука била завршена, добио је дозволу да телефонира мајци, а она га је замолила да се врати кући.
„Тада сам почео да плачем. Али ДАЕШ никоме не дозвољава да се види са породицом првих шест месеци након учлањивања у ову групу“, напомиње он.
Сећа се да су команданти говорили да ДАЕШ нема намеру да нападне Турску.
„Ако сам добро схватио, у редовима ове организације ратује око хиљаду турских грађана.
Током обуке, у мају 2015. године, један од наших команданата, Абу Талха, испричао нам је да његова организација Турској продаје нафту. Према његовим речима, ове паре су помогле да се реше многе финансијске потешкоће. Абу Талха је, такође, рекао да се нафта продаје уз посредовање турских бизнисмена, мада није помињао имена“, прича он.
ДАЕШ је свакодневно слао у Турску нафту, лож-уље и бензин у цистернама. А заузврат из Турске и арапских земаља редовно су примали разноврсну робу, тврди он.
Његови команданти никада нису придавали значај чињеници да Америка бомбардује њихове положаје, јер су сматрали да то раде како би се створио привид ваздушне кампање. Махмут каже да су команданти говорили да спремају терористички напад који би био разорнији од оног 11. септембра 2001. године.
У јуну су Махмута заробиле Курдске народне заштитне јединице и он се тренутно налази у затвору на територији коју контролишу ове снаге.
„Жао ми је што сам приступио ДАЕШ-у, али за жаљење је сада касно. Уколико ме Заштитне јединице буду изручиле у замену за своје заробљенике, припадници ДАЕШ-а ће ме убити због тога што сам причао о њима. С друге стране, не могу да се вратим у Турску — завршићу у затвору јер сам постао члан ДАЕШ-а. Надам се да нико више неће правити грешке попут оне коју сам ја направио. Нека размисле још једном, док не буде касно“, поручује Махмут.