Приближавање еколошким стандардима Европске уније, решавање проблема загађења ваздуха, воде и отпада, Србију ће много коштати, према неким проценама више од десет милијарди евра. Међутим, мораћемо много тога да урадимо пре него што дођемо до новца Европе, прво на папиру, а касније и на терену.
Председник странке „Зелени Србије“, посланик у републичком парламенту Иван Карић, каже да је у овом тренутку Србија у таквом еколошком стању да је миљама далеко од отварања поглавља 27, прво зато што је кадровски неспремна за тако велике промене. Људи који воде овај ресор нису довољно стручни, каже Карић за Спутњик.
„Србија је данас много даље него што је била 2012. године, када је у питању заштита животне средине. А ни тада није имала одговарајући систем заштите, био је далеко од савршеног, али се макар видела узлазна линија“, каже Карић.
У последњем извештају Европе о напретку у вези са поглављем 27 преовлађују негативне оцене. Заштита природе, односно управљање отпадом, једна је од три најважније ставке које Србија мора да испуни да би ушла у ЕУ. Међутим, систем сакупљања отпада у Србији готово да не постоји, ни у приватном ни у јавном сектору, о рециклажи да не говоримо.
„Најочитији пример хаоса у области екологије јесте чињеница да јавна комунална предузећа чекају да грађани избаце отпад, убаце га у камион, одвезу на депонију и — забораве га. У највећем делу ЕУ отпад је као категорија превазиђен. Депоније не постоје. Урушен је и систем заштите од хемијских акцидената, па се још увек суочавамо са великим еколошким проблемима који су последица поплава“, подсећа Карић.
Он одаје да је и до те штете дошло због непостојања система одбране, јер је урушен систем управљања водопривредом.
И када је у питању стање ваздуха извештај Европске комисије је поражавајући, не постоји мониторинг квалитета ваздуха, па грађани Србије не знају какав ваздух удишу.
Док чекамо измене Закона о заштити животне средине, сви заједно узимамо од природе и ништа јој не враћамо. Али држава узима и од компанија које плаћају порез и еколошке дажбине, и ништа им не враћа, тврди саговорник Спутњика.
„Све накнаде које велики загађивачи плаћају иду директно у буџет и губи им се сваки траг, тако да се новац више од три године ненаменски троши, с обзиром да се сакупља за улагање у заштиту и унапређење животне средине“, констатује Карић.
У последњем извештају ЕУ апострофира и стање отпадних вода и управљање водама уопште, зато што се 95 одсто свих комуналних система излива директно у животну средину, у водотокове из којих пијемо, па проблеме са водом имају градови у деловима Србије са најлепшом, „нетакнутом“ природом, Ужице, Зрењанин, Баточина.
„Живимо у времену када у основним школама локалне самоуправе, министарства здравља, просвете и животне средине нису у стању да деци обезбеде хигијенски исправну воду. Такав је случај у Богатићу, Баточини, низу градова у Србији, а посебно у руралним срединама“, упозорава Карић.
Да ли би поглавље 27 могло да нас заустави на путу евроинтеграција? Сигурно, јер тренутно систем финансирања заштите животне средине практично не постоји. Међутим, Србија у отварање овог поглавља мора да уђе решена да га затвори, јер је решавање еколошких проблема основ за опстанак нације. С друге стране, можда ће моћи да рачуна на померање рокова за испуњавање захтева из овог поглавља, јер се загађен ваздух и вода не могу зауставити жицом на границама Европске уније.
Тако суседна Хрватска има још две године да успостави европски систем управљања отпадом, али је и током преговора, поред запослених у Министарству животне средине, које Србија нема, ангажовала још стотину еколошких стручњка, само да би променила постојеће прописе.
Како сазнајемо, на отварању поглавља 27 тренутно раде 22 институције и више од 250 домаћих и страних експерата који су укључени у рад преговарачке групе, у којој тврде да усвојени постскрининг документ даје јасну визију, рокове и изворе финансирања за ову област у наредних 25 година.
