Можда најмасовнији протест у Београду у последњих неколико месеци одржан је у уторак, у 18 часова, на платоу испред Филозофског факултета. Повод, наизглед бизаран у земљи Србији, била је одлука декана Војислава Јелића да прекречи мурал Џоа Страмера, дан након што су га младићи из навијачке групе „Гробарски треш романтизам“ (ГТР) осликали на једном од зидова на платоу.
Због осликавања уметничког дела, чувар факултета добио је отказ а „гробари“, треш-романтичари, на дан годишњице Страмерове смрти организовали су протест са захтевом да се човек врати на посао. Солидарност на делу. Страмеру у част. У Србији 2015.
Поставља се питање зашто је декану елитног факултета засметало уметничко дело, а не жврљотине на истом зиду?
UTORAK, 18h. Plato. Večeras od 20h specijalna radio emisija povodom ovog slučaja.
Posted by Grobarski trash romantizam on Monday, December 21, 2015
Не би требало. Пола Београда је осликано муралима ГТР-а (од Душка Радовића до Цанета и Батице Мирковића) и ниједан није прекречен, нити су икоме засметали.
Да ли му је засметала навијачка група, макар се за 180 степени разликовала од осталих (култура уместо хулиганизма)?
Тешко. Све да је и „делија“ са дна каце, декану Филозофског не би требало да сметају „гробари“ који се уместо масовним тучама и диловањем дроге замајавају делима Киша и Пекића.
Или су му засметали лик и дело Џоа Страмера? И шта је то спорно у Страмеровој биографији?
За неупућене, Џо Страмер је био фронтмен Клеша, другог најзначајнијег британског панк бенда ′70-их. О музичком утицају Клеша узалудно је трошити речи, али поменимо само да су били први „бели“ бенд који је озбиљно свирао „црну“ музику (реге). И да се албум „Лондон колинг“ у свим озбиљним анкетама нашао међу десет најбољих рок албума свих времена.
Као несумњиви борац за људска права (како то данас отрцано звучи) Џо Страмер се борио против расизма, „утеривања демократије“ масовним убиствима (послушти албум „Сандиниста“), сиромаштва, бесперспективности радничке класе… Последњи пут наступио је, неколико месеци пред смрт, на концерту подршке британским ватрогасцима у штрајку.
Као несумњиви хуманиста, заслужио је улицу у Гранади (Шпанија), у граду у коме је једно време живео. У центру Њујорка осликавање његовог мурала претворило се у целодневни уметнички хепенинг.
Био је први рокер после Ленона кога су сматрали „савешћу човечанства“. Додуше, никад ни приближно славан као његов, такође покојни, земљак из Ливерпула, али обојица су заиста то и били, за разлику данашњих пајаца који се труде да то буду. Попут лажног, естрадног хуманисте Бона Вокса, пудлице светских силника.
По свему судећи, изгледа да је спорна неспорна биографија Џоа Страмера. Чак и међу елитом, чији би декан Филозофског факултета требало да буде истакнути представник. У земљи Србији, где негативна селекција није изузетак већ правило. Деценијама. Где је, као у „Балканском шпијуну“, све супротно од онога што изгледа да јесте.
Зато је, највероватније, Страмеров лик, осликан на зиду, 13 година после смрти, у време кад његово име ништа не значи у шоу-бизнису, подсетник на нечисту савест и труле компромисе у земљи којој је савијање кичме начин преживљавања.
