Иако је то само један мали део онога што би требало да буде покривено брзим пругама, веома је битно што се ова пруга велике брзине налази у оквиру Коридора 10, који би касније био продужен до Атине и Беча.
Србија ће прву брзу пругу добити тек 20 година након уласка у 21. век, док многе земље широм света овај вид транспорта користе још од средине прошлог. Једна од првих европских земаља која је увела брзи железнички транспорт је свакако Француска.
Супербрзи Те-Же-Ве
„Trains à Grande Vitesse“ (у преводу супербрзи возови) своју прву пругу поставио је на релацији Париз—Лион још 1981. године. Циљна група су били пословни људи, јер се тим возом путовало брже него осталим средствима, а до појединих дестинација чак брже и од авиона, што је Те-Же-Веу донело велику популарност. Убрзо затим изграђене су и остале линије: Тур — Ле Ман, пруга према Калеу, Марсеју, а затим и ка Стразбуру.
Брзина кретања воза је у просеку 320 километара на час, док максимална може да достигне и невероватних 574. Те-Же-Ве важи за врло поуздан воз и донедавно је био други најбржи воз после јапанског Шинкасена.
Највећи успех Те-Же-Веа је што су околне државе почеле да успостављају своје брзе возове: Немачка — Интерсити експрес, Белгија — Талис, Италија — Пендолино.
Немачки Интерсити експрес
Ови возови саобраћају углавном у Немачкој, али делимично и у суседним земљама. Први воз је пуштен у промет 1989. године на релацији Хамбург—Хановер—Касел—Франкфурт—Алтона, што је касније продужено до Минхена, Штутгарта и Вирцбурга.
Максимална брзина овог воза достизала је бројку од 407 километара на час, иако у просеку тај воз путује брзином од преко 200.
Интерсити експрес остао је упамћен и по најтрагичнијој несрећи која се догодила на линији Хановер — Хамбург када је воз при брзини од 200 километара на час искочио из шина. У несрећи је страдало више од 100 људи, од укупно 287 колико их је било у возу. До несреће је дошло јер механичар није видео пукотину на једном точку, услед чега се он распао током вожње.
Италијански Пендолино
Овај брзи воз је по перфомансама најближи оном што би Србија требало да добије у догледној будућности. Пендолино производи „Фијат“, и ради се о једном од најимпозантнијих брзих возова на свету по промету, имајући у виду да се користи у многим земљама, као што су Италија, Шпанија, Словенија, Финска, Чешка, Велике Британија, Швајцарска и Пољска.
Максимална брзина овог воза је 250 километара на час.
Легендарни Шинкасен, а затим и Маглев
Јапанске железнице су изградњу мреже брзих пруга започеле још ′60-их година прошлог века и њихови возови важе за најбрже и најбезбедније возове на свету. Шинкасен у преводу означава ”нову магистралу“ и до сада је изграђено око 2.500 километара пруге. Ови возови су се кретали максималном брзином од око 300 километара на час.
Међутим, најбржи путнички воз на свету тренутно је Маглев, чији је принцип рада заснован на магнетној левитацији и достиже невероватне брзине од преко 600 километара на час. Захваљујући дејству електромагнетне силе, воз лебди над посебном врстом шина и на тај начин суочава се искључиво са силом отпора ваздуха, која је далеко мања од силе трења.
Једна од највећих мана овог система је висока цена изградње, због које је градња Маглева исплатива само на деоницама којима се вози велики број путника и превози велика количина добара.
Тренутно постоји само једна линија овог воза која саобраћа од шангајског аеродрома до града, а возу треба само седам минута да дође од једне до друге станице. Максимална брзина коју постиже воз износи 431 километар на сат.
Јапан је почео изградњу пруге за Маглев на релацији Токио—Осака, која кошта око 75 милијарди долара и предвиђа се да би требало да буде завршена крајем ′20-их.
Руски Сапсан
Сапсан је руска верзија брзих возова и ради на релацији Москва — Санкт Петербург. Брзина овог воза достиже 250 километара на час и пут између два највећа руска града траје нешто мање од четири сата.
Овај вид транспорта постао је најпопуларнији међу пословним људима, будући да се од центра Москве до центра Санкт Петербурга брже стиже возом него авионом.
