Какву год глупост да извали Доналд Трамп, то повећава његову популарност међу Американцима. Главни комедијант америчке политичке сцене изазива толику медијску пажњу да се стиче утисак да ће бити не само кандидат републиканаца на председничким изборима у САД следеће године, већ да има шансе и да их добије.
Од када је пре шест месеци ушао у трку за републиканског кандидата, његова популарност не престаје да расте.
Доналд је нешто као амерички Карић, бизнисмен који би утицај који му омогућава новац да пребаци на политички терен. Спада у популистичке политичаре, попут Берлусконија, оне који говоре „оно што народ воли да чује“. Његове изјаве о томе како ће, уколико постане председник, подићи зид са Мексиком и тражити од мексичке владе да плати његову изградњу или како ће забранити муслиманима улазак у САД, чак и ако су туристи — мешавина теза екстремне деснице и Кју клус клана — подижу му рејтинг из месеца у месец.
Људи воле политички некоректно, па макар било и одурно, у друштву у коме је све дубље уверење да „елите“ у Вашингтону немају везе са обичним људима и њиховим интересима. Трамп је типичан изданак америчке културе у којој је новац мерило вредности, а телевизијски спектакл замена за живот.
Једна од главних линија напада на главног демократског противкандидата, Хилари Клинтон, резултати су америчке спољне политике у време док је била шеф Обамине дипломатије. Трамп јесте често изјављивао да је против војних интервенција САД, али зато што није задовољан њиховим резултатима. Политичар за кога је тортура оправдан метод испитивања политичких затвореника, предложио је, рецимо, да се трошкови америчке интервенције у Ираку покрију тако што ће им се узети нафта.
Проблем је што ће, уколико постане кандидат републиканаца, у Белу кућу ући Хилари Клинтон, главни јастреб америчке спољне политике, са јаким упориштем у војно-индустријском лобију. Она је наследник традиције америчких политичара након Другог светског рата која у рату види потенцијал за индустријски развој.
Питање је ко би уопште од кандидата на страни републиканаца могао да је угрози.
Трамп, највиђенији за њиховог кандидата, нема довољно упориште у Америци и не припада једној од династија које се деценијама смењују у Белој кући, попут Џеба Буша, млађег брата Џорџа Буша. Трампова медијска шарада је одличан параван за Клинтонову, којој шансе да буде изабрана расту сваки пут када он нешто изјави. Неће јој наудити ни то што ју је означио као директно одговорну за смрт стотине хиљада људи због катастрофалне америчке политике на Блиском истоку и у Либији у време док је била шеф Обамине дипломатије. Промашаји ове политике коју Трамп назива „глупавом“ не брину много Американце. У Америци се избори добијају на питањима унутрашње политике и економије, ко обећа повећање плата, а не на томе шта су радили њихови „боус“ по свету. Поред Трампа сви изгледају као интелектуалци, па и Хилари.
Трамп би могао да одигра улогу и неке врсте Тројанског коња у Републиканској партији. Незадовољан што се према њему „неправедно односе“ у странци, више пута је најављивао да ће је напустити и наставити трку као самостални кандидат. То би довело до фаталне поделе републиканаца која би отворила пут победи демократа. Какав год да буде сценарио у наредним месецима — Трамп на челу републиканаца или самостални кандидат — изгледи ове партије да дође на власт су врло неизвесни. У корист им иде већина у Сенату и умор Американаца од политике председника Обаме — 69 одсто сматра да земља иде у лошем правцу и да је потребна промена.
