Једино се болесницима и затвореницима купују цигарете, каже неписано старо правило. Међутим, ако се злокобне вести покажу као тачне, од наступајуће године сви пушачи или уживаоци у никотину могу до миле воље да купују све врсте дуванских производа, али ће моћи да их конзумирају само у своја четири зида.
И у затвору или на психијатрији. Поштовани пушачи, можете да бирате једно од ова два, какво време иде, угодна места. Тамо ће, али само болесни и кажњени, озакоњено моћи да дуване до миле воље.
Прогласе вас криминалцем или болесником — у најпежоративнијем смислу речи, али сте барем човек. Људско биће. Немате могућност кретања, али имате слободу. Немате моћ правилног расуђивања, али имате слободу. Еј, имате слободу да остварите своје потребе у 21. веку.
Какав апсурд. Какво играње људским душама. Какво понижење индивидуа у тренутку кад цивилизација, барем декларативно, чини све да заштити права и потребе тих индивидуа. Силни новци одоше на пропагирање заштите, а понекад и на стварну заштиту, мањинских група, док огромну пушачку, па и субкултурну групу — јер она то јесте, третирају као нижу расу.
Ево сцене. Колега или колегиница преко пута вас љушти прстима — на којима има онолико бактерија и заразе модерног света — поморанџу, пре тога прскану свим могућим препаратима са етикетама на којима је мртвачка глава, а ви морате ван просторије како бисте повукли два дима. Ко се ту више трује? Ко је ту дискриминисан?
Што је најбизарније, накарадно решење које је важило досад барем је дозвољавало да стојите испред фирме, установе, биоскопа, спортске дворане, а сад ће бити: идем до куће да запалим једну, брзо се враћам. Е судбино, паклицо „Мораве“.
Једнообразна угроженост
Али те мањинске групе су угрожене и никога не угрожавају, а пушачи угрожавају непушаче, завапиће представници једне од нових професија — борци за чист ваздух. Намерно кажемо професија, јер огромна већина њих то ради због новца и пројеката свакојаких зелених удружења. Свакако, доста њих би то исто хтело да (за)ради, па док не добију позив „зелених“, труде се да буду „у тренду“.
Направи нешто у животу, дај неки квалитет више, допринеси и себи, и компанији, и заједници, па ћеш, мучениче, бити „у тренду“, а не тако што ћеш људска бића са цигаретом у устима терати на минус десет или плус 40 да напољу цупкају и с ногу уживају. Па није то… па да буде ужитак. Мада, и то је прави мерак кад је натенане. Разумели смо се.
Иначе, мотање листа духана, а затим паљење ватром с једног краја, увлачење дима у плућа са другог, а потом издисај — први су користили они које је Колумбо називао Индијанцима, још крајем 15. века. У Европи почиње узгој дувана средином 16. века, али се није одмах у почетку користио за уживање већ као декоративна и лековита биљка. Век доцније појавиле су се цигаре, затим дуван у лули, а на крају цигарете са папирним омотом.
А онда крећу забране. Некад жене нису могле да пуше на улици, организоване су огромне кампање, остварена права, и на крају — пуј пике, не важи. „Не веруј жени која пуши ’Дрину‘ без филтера“ сад губи смисао, јер не може поштен ђувегија да види шта пуши. Законом прете да забране.
Лепо су они то смисли, угрожаваш друге, и што си пушио — испушио си!
Људе, у подоста ситуација, угрожава и само присуство других људи. Знате оне што „зраче“ неком негативношћу. Па треба ли да их законом забранимо? Не пада нам на памет.
Умиру људи (можда) од дувана, али умиру и од ташти, на пример. Или свекрва. Толико их нервирају, да вам можемо наћи онолико сведока који би као из топа рекли: да ми је да умрем, да не трпим више ово. Такође, статистика каже да не-знамо-колико процената оних који редовно конзумирају дуванске производе умре због те конзумације. Али иста та статистика бележи да су ти који су конзумирали дуван, јели барем једном дневно краставце. И? Шта сад?
Мора ли све кô Америка
Једном приликом су Жарка Паспаља, непревазиђену кошаркашку, а и људску, величину питали кад му је у каријери било најбоље. „Тамо негде, друга сезона у Партизану, пуна хала Пионир, шест хиљада људи. И сви запалили цигарете. Ух, само сам двапут јако удахнуо, дао сам 30 кошева“, наводно је рекао Паљо. Можда је ово само урбана легенда, допуњена као и све остале, али је њена суштина тачна. Жарко Паспаљ је пружао врхунске кошаркашке партије и пушио као вођа рок бенда. Док је оно мало времена био у НБА лиги, прича се да су му саиграчи из Сан Антонија долазили код куће, да седе и дуване. Тамо у Америци је већ поодавно започето са прогоном поштеног пушачког света. Сад су пушачи раритетни примерци.
Ето шта нам је донела глобализација. Сад ће и Србија бити као и све остале земље. По основним школама пољски ве-це, али зато ни у таквој врсти „грађевине“ више неће бити пушења. Или возите неким регионални путем, деси се дефект, станете поред и чик запалите цигарету. Траву ако једете, нико вам неће рећи „не“. Бензин да пијете, исто. Али дуван не може.
Разумемо да су непушачи угрожени, али цивилизација подразумева цивилизацијска решења. Ако се нешто законски уређује, онда исто тако законски може бити регулисано и право пушача. Забрана неће смањити број пушача, али ће смањити број ефективних сати рада. О губицима угоститељских објеката да и не говоримо. Поготову у Србији.
Не, не плаћа нас дуванска индустрија и не позивамо на рушење уставног поретка, али бисмо доиста волели кад овакав закон не би био усвојен. Ево, ако председник Николић, кога Турци куме да их помири са Русима, успе у тој накани, шта је онда за таквог преговарача да одбије да потпише евентуално изгласани дискриминаторски закон. Уосталом, лула мира није израз настао због тога што су вође војски селе и јеле шненокле из истог тањира, већ су палиле дуван.
Германска раса је, према упрошћеном тумачењу нацистичке идеологије, била супериорна у односу на друге расе, и као таква је требало да се шири на штету осталих. То што је неко љубитељ добре „пљуге“, то што воли мирис дувана, укус никотина и гутљај кафе којим све то залије — не значи да има ману, већ страствену страну. Не значи ни да може да угрожава друге, али никако не значи да треба да буде третиран као сеоска џукела.
Млађе генерације не памте Џејмса Дина, Жан-Пола Белмонда, Клинта Иствуда, српског Бобу Стефановића, џентлмене којима је део персоналитија била и цигарета. Такви мушкарци били су мушкарци у правом смислу речи, а витешко држање и манири најстроже су забрањивали насиље над женама, на пример. Данас пак постоји подоста оних који воде здрав живот, немали број оних који туку жене и огроман број оних који пропагирају да би требало умрети здрав. Али ипак умрети.
