Светлана Капањина је у младости желела да се опроба у падобранству. Ипак, судбина јој је наменила другачију улогу: у школи авио-спортова, у тадашњем СССР-у, она је уместо на падобранство отишла у авио-секцију. Ова храбра жена каже да је већ после првог лета схватила да је летење оно што заиста жели. Оно што је уследило је већ историја — много вежбања, а потом такмичење за такмичењем и медаља за медаљом.
Што се професије тиче, Капањина објашњава: „Испоставило се да је фармација тек један поточић који ме је одвео ка животној реци. Фармација није мој позив већ случајна професија. Никада се не бих тиме бавила“.
Светлана без скромности каже да је веома тешко постати апсолутни шампион, али да је много теже ту титулу задржати. „Нажалост, ради се о томе да после неког времена људи просто почну да очекују не твоју победу, већ пораз“, са благом иронијом констатује она.
На класичном шампионату пилот не види публику: „Ту су само такмичар, небо и авион, ви постајете једно, све тече и јавља се та хармонија која води до победе“, каже Капањина. Ипак, на авио-салонима и на светским куповима је другачије. Ту је све, напротив, намењено управо гледаоцу, јер такмичар-пилот и лети због публике. „Онда видиш како ти машу, аплаудирају, па чак видиш и осмехе на лицима гледалаца“, и сама са осмехом констатује она.
Иако је најнаграђиванија жена-акробатски пилот, Капањина говори да је не занимају ни војна ни цивилна авијација.
Не ратујем са мушкарцима
На такмичењима мушкарци и жене имају исти програм, који се састоји од четири сегмента: квалификациони комплекс, слободни програм и два импровизована програма чији се елементи на лицу места осмишљавају и изводе. Судије дају оцене, без обзира на пол. Једини случај када се жене деле од мушкараца је када се на шампионату појави довољан број дама, што је редак случај.
„Не ратујем са мушкарцима и не покушавам да се поставим ’више‘ у односу на њих. Али мушкарци, нажалост, са мном ратују. Вероватно се мушким колегама не свиђа када је жена јача од њих. И то је, вероватно, сасвим логично. Нећу рећи да је то и исправно, јер није. Мушкарац је богомдан да буде јачи. Али, чему љутња ако су поједине жене јаче од мушкараца? Боље да ту чињеницу једноставно прихвате“, мишљења је Капањина.
Мирно лице и сигурна рука
На снимцима из авиона док људи лете у спортским авионима намењеним акробатици, види се да то није нимало једноставно, због разлика у притиску и утицаја силе земљине теже. Гледајући Капањину, све то изгледа тако једноставно, на њеном лицу се не види ниједан покрет, нити један миг.
„Јасно је да је све то велики напор. Неопходна је одлична кондиција, као и добар вестибуларни апарат, наравно физика, могућност да брзо доносим одлуке, концентрација и вероватно могућност да хладнокрвно оцењујем ситуацију", објашњава Капањина.
На питање да ли је, без обзира на њену хладнокрвност, ипак било екстремних ситуација због којих је размишљала да остави овај спорт, Капањина одговара потврдно и објашњава да се овде не ради о ексцесима на небу: „Унутар екипе, нажалост имамо прилично напете односе. И у вези са људским фактором себи сам повремено говорила да ми је свега већ доста, да не желим више тиме да се бавим. Али, када дођем на аеродром, онда то ’не желим‘ некако ишчезне. Седнем у авион, затворим прозоре и полетим. Све што је било на земљи, остаје на земљи. У ваздуху, на небу, заборавим на све лоше“.
Највећа радост и највећи успех
Храбра спортисткиња каже да су њена највећа радост и успех деца. „Кад су били мањи, говорили би: ’Мама, имаш већ толико медаља, не иди на такмичења, остани са нама‘. Сада већ разумеју све, увек долазе, навијају. Још нису пилотирали, засад су само скакали падобраном“, каже Капањина.
Кћерка Јесенија тек што је проговорила, а већ је изјављивала: „Летећу на мамином авиону“. Њој је данас 11 година. Иако син Пересвет, коме је 13 година, није тако говорио, он се данас уз сестру бави сноубордингом и обоје освајају награде. Ипак, за Спутњик Светлана каже: „Што се тиче летења, ако им се то заиста буде допадало, они могу изабрати тај пут, ја ћу им помоћи, али их нећу приморавати“.
Година на измаку и она пред нама
Надамо се, каже Капањина, да Русија неће „увозити“ иностране пилоте, јер има много оних који желе и могу. „И могли бисмо да производимо авионе који би били конкурентни на светском тржишту, као што су на пример авиони компаније ’Сухој‘. Ипак, ове постојеће би било неопходно модернизовати. Моја је велика жеља да наша деца имају прилику да лете онолико колико смо ми летели некада“, носталгична је Капањина.
Читаоцима и слушаоцима радио Спутњика Капањина поручује:
„У сусрет Новој години идемо са осмехом на уснама, с радошћу. И зато пред Нову годину пожелећу читаоцима Спутњика много здравља, среће, благостања, мира. Да никада не буде рата, да наши блиски буду добро, а да авиони лете на радост публике. Пријатељи, желим вам срећну Нову годину!“
