Друго, најбољи рок се свира у доба транзиције и друштвених потреса, који су (надамо се) остали иза нас.
„Машина времени“ (Времеплов) — „Марионете“ (1977)
Замислите како je звучала 1977. године у Совјетском Савезу песма о марионетама које тобож певају и причају, које покреће неки „невидљиви газда“? Када је касније совјетска власт започела медијску кампању против бенда „Машина времени“ због тога што „дају младим инјекције веома сумњивих и дискутабилних идеја“, новине у којима је био објављен тај чланак добиле су 250 хиљада писама подршке бенду. Током 90-их лидер састава Андреј Макаревич постао је успешни водитељ и бизнисмен. Он се и даље бави музиком, а за генерацију која је одрастала у ова доба „Машина времени“ је остао симбол слободног погледа на свет.
„Акваријум“ — „Воз у пламену“ (1987)
Филозоф, математичар и вођа бенда „Акваријум“ Борис Гребеншчиков никад није планирао да напише песму која би имала друштвено-политички значај. Али тако је испало, зато што му је „све дозлогрдило“. И наравно, не без утицаја Боба Дилана. Почетком 90-их песма о генералима „који пију и једу нашу смрт“ постала је толико актуелна да је „Акваријум“ престао да је свира на концертима. „Акваријум“ је био и остао бенд који промовише мултикултурализам у правом смислу речи и не пева о политици (макар експлицитно), али „Воз у ватри“ и даље остаје њихова песма са највећим бројем „крилатица“ попут: „Према последњим извештајним подацима, ратовали смо сами против себе“.
„Кино“ — „Звезда по имену Сунце“ (1989)
Виктор Цој, фронтмен групе „Кино“. Последњи јунак у црној јакни који је прошао пут од романтичара до озбиљног и прилично затвореног човека, чије песме попут „Тражим промене“ изражавају дух времена на много убедљивији начин него фамозни изрази попут „Перестројке“. „Звезда по имену Сунце“ је можда најзагонетнија песма руског рока, с обзиром на чињеницу да ју је сам аутор коментарисао на следећи начин: „Објашњавати о чему је песма, то је као објашњавати у чему је поента вица“. Са друге стране, порука је мање-више јасна: и даље живимо испод светла највеће звезде, на планети на којој рат траје већ две хиљаде година — и то без икаквог разлога.
ДДТ — „Шта је то јесен?“ (1991)
ДДТ је апсолутни руски рекордер по броју песама о јесени. „Шта је то јесен?“ је била прва у низу песама о омиљеном Пушкиновом годишњем добу и стекла је изузетну популарност. Фронтмен ДДТ-ја Јуриј Шевчук се сећа да се буквално скривао у тамним сокацима јер, како каже „да су ме приметили људи који су у овом тренутку слушали ову песму, био бих приморан да пијем са њима недељу дана“. Али ако ову песму анализирамо озбиљно, увидећемо да је она пример праве поезије и у њјој се описују све назнаке јесени — почевши од неба, које плаче под ногама, и до размишљања шта ће бити са отаџбином и са нама.
„Браво“ — „Пут у облаке“ (1992)
Шта је то „Браво“? Носталгија за совјетским ретро-стилом, изворни западни рокенрол, романтизам и вера у ствари у које само деца верују. У таквом амбијенту састав „Браво“ живи од 1983. године и његова музика је можда најбоља терапија против реалности: „Волео бих да певам као ветар“ — коме би то пало на памет 1994. године у јеку економских проблема и борбе за опстанак? Са друге стране, лидер бенда Јевгениј Хавтан има чврст политички став: „Не разумем како музичар може истовремено да свира рокенрол и да иде на пријем код председника земље“ — чуди се он. Популарна песма „Пут у облаке“ могла би да постане аудио-илустрација за одређене сцене из Кустуричиног филма „Аризона дрим“, процените сами:
„Наутилус Помпилијус“ — „Шетње по води“ (1993)
Песма „Шетње по води“ бенда „Наутилус Помпилијус“ би могла да постане неканонска књига библијске тематике, јер у њој Христос хода по води, спашава душе и упознаје се са рибаром Андрејем након васкрсења. Зато је лидер састава Вјачеслав Бутусов за ову песму рекао да је то „псеудо-поука“. „Ово није песма о религији, иако су почетком 90-их песме о Христу биле ’у моди““, истакао је он. Било како било, то је једна од најпопуларнијих песама „Наутилуса“, која иначе има општељудски смисао: само онај ко је спреман да жртвује себе, може помоћи другима.
„Монгол Шуудан“ — „Москва“ (1995)
Руски бенд „Монгол Шуудан“ изводи анархо-панк, али његов главни хит нема никакве везе са панком. „Коаутор“ песме „Москва“ је чувени руски песник са почетка двадесетог века, хулиган, пијанац и геније Сергеј Јесењин. Лидер бенда Валериј Скородед једном је рекао да му је било досадно да компонује текст за песму, па је једноставно отворио књигу Јесењина којег је у то време изузетно волео. Чини се да је ова песма стекла толику популарност управо зато што је Москва 20-их, о којој је писао Јесењин, изузетно личила на Москву 90-их. „Подбуо је овај град пун боја, ал уза њ ме веже љубав жива Азија, сва дремљива и златна, на његовим куполама снива.“
„Алиса“ — „Киша“ (1996)
Говорећи о главним руским рок-песмама, немогуће је заобићи бенд „Алиса“, који је издао својеврсну химну „Све је то рокенрол“. Ипак нећемо да причамо о овој песми, јер је сам лидер „Алисе“ Константин Кинчев рекао да више не жели да je пева. По нашем укусу, најдирљивија „Алисина“ песма је „Киша“. Спот који је снимљен за ову песму је можда најбољи начин да се човек упозна са совјетском кинематографијом, а и Москвом 60-их, будући да је видео направљен од одломака чувених филмова „Шетам по Москви“, „Пролеће на улици Заречна“ и других филмова о „киши, која је саградила водени зид“.
„Агата Кристи“ — „Опијум ни за кога“ (1995)
Агата Кристи је својеврсни руски „Кјур“, а њихова музика је „Дезинтеграција“ на руски начин. Једна од најбољих песама браће Самојлов „Опијум ни за кога“ у ствари никако није везана за наркотике. „Музика је опијум ни за кога. Зато што je уметност ствар по себи, не зависи ни од кога и никоме не припада. Али музичари, као и слушаоци зависе од уметности“, рекао је Глеб Самојлов у једном интервјуу. Шокантне поруке попут „Намажи трепавице кармином а усне лаком за косу“ заправо су „подбадање“ рок музичара који претерују са шминком. Али цела генерација је схватила песму „здраво за готово“. То је оно што се зове „уметност преваре“.
„Сплин“ — „Нема излаза“ (1998)
Пре десетак година руководство московског метроа је планирало да промени натписе „Нема излаза“ на вратима, зато што је то негативно утицало на путнике (и не само депресивце). Било како било, ова порука „Нема излаза“ је у неком смислу надахнула лидера састава „Сплин“ Александра Васиљева да компонује ову песму, која је постала водич кроз живот за тинејџере. Крајем 90-их критичари су дефинисали стваралачки принцип бенда „Сплин“ као „таму на крају тунела“, што је донекле и истинито. Са друге стране, Александар Васиљев се пита: „Зашто се искрено стваралаштво сматра депресивним?“.
