Последњих месеци цео свет је у страху од тероризма. Колико се Србија спрема за таква изненађења, ако се уопште спрема?
— Последице терористичких аката врло често су саме по себи ванредне ситуације. У оквиру Сектора за ванредне ситуације имамо људе који се тиме баве, намера је да проширимо њихов делокруг рада, да то буде много примењивије, обимније, у погледу начина функционисања државе када се суочи са последицама терористичких аката. Мени је та тема јако блиска, тиме сам се бавио на мастер студијама. Сматрам да је тероризам, уз климатске промене, оно што ће обележити године пред нама. Упркос тврдњама научника да ће климатске промене доћи за 20 или 30 година, ја сам убеђен да је до тога већ дошло. За те две претње морамо сви озбиљно да се спремамо.
Да ли сте задовољни резултатима онога што сте себи и колегама поставили као циљ у 2015?
— Задовољан сам чињеницом да, осим два озбиљнија пожара, прошле године нисмо имали значајнијих ванредних ситуација, бар једне године се десило да нас прескочи, ваљда смо и заслужили, после свега што нам се дешавало. Нисам задовољан брзином којом желимо да направимо реформе, да успоставимо сасвим другачији облик организације ове службе. То би била Дирекција за смањење ризика и управљање ванредним ситуацијама, независно владино тело. Та ће служба бити добар основ за године пред нама, под условом да постоји континуитет у финансирању. Очекујемо и значајну помоћ донатора.
Колико Вас политичари уопште разумеју када им говорите о томе шта је потребно да бисте завршили свој посао, односно да би смо ми били безбедни?
— Тешко је када нисте у политици, а хоћете да мењате ствари. Чини ми се да сам за ових једанаест година на челу службе највише енергије потрошио на тај покушај, да људи који доносе најважније одлуке у земљи разумеју значај свега овога, овакве службе, овог система, па ми понекад и ванредне ситуације изгледају као много једноставнија ствар. Ту имате проблем који решавате, то неки пут иде врло успешно, неки пут тешко, али се реши. Ово је много теже и комплексније, убедити политичку елиту да је ово важно и да мора да се мења набоље. Па ето, променљивог сам успеха у томе, али чини ми се да смо сада надомак циља. Искрено верујем да ћемо почетком године добити Дирекцију.
Поменули сте донаторе, Српско-руски хуманитарни центар из Ниша је у великој мери помогао рад Сектора, у чему се та помоћ састојала? Занимљиво је видети те људе колико предано су нам помагали у најразличитијим ситуацијама, последња је мигрантска криза.
— Српско-руски хуманитарни центар је наш партнер практично од првог дана, подсетимо се само брзине којом су руски спасиоци стигли у Србију, у Обреновац. То је само један од примера те сарадње, да не причамо о донацијама које смо само прошле године добили кроз ватрогасна возила, специјалне роботе. Пре неколико дана је био велики пожар у магацину муниције у Липовици, у бази противтерористичке јединице, први пут је употребљен руски робот за гашење пожара, људе нисмо могли да приближимо месту гашења, показао се фантастично. То су ствари које не треба да се забораве, о којима треба стално причати. Заиста сарађујемо као искрени партнери, на обострано задовољство.
Јесу ли људи под Вашом командом нешто научили од колега из Русије?
— Доста тога. Захваљујући тесној сарадњи са Министарством за ванредне ситуације Руске Федерације, велики број наших људи је ишао на обуку у Санкт Петербург. То је за нас више него корисно. Научили смо да мора да постоји систем, да не можете да имате само делове система и да очекујете да то буде успешно. Јако ми је драго да та сарадња иде узлазном линијом. И Универзитети сарађују, то је јако важно за будућност наше службе. У крајњој линији, деца која заврше факултете у Србији, а желе да се баве овим послом, имаће можда прилику да се школују и у Русији и буду много квалитетнији.
Да ли би било добро поново увести едукацију у школе, макар у средње, зашто наша држава бежи од едукације у случају ванредне ситуације?
— На прагу смо шесте године како покушавамо да то имплементирамо у Србији. Тај недостатак у образовном систему по мени је трагичан за грађане Србије, за децу пре свега. Коначно постоји радна група која врло озбиљно ради на томе да, надам се од јесени, поред тога што ће учити да постоје реке и планине, деца уче и како да се сачувају од пожара, поплава и других ванредних ситуација.
Колико Вас је променио овај посао?
— Мислим да ме је много променио. Не желим да звучим патетично, али није лако, у земљи која је оптерећена финансијским проблемима толико дуго, направити нешто снажно, модерно и довољно добро да одговори сваком изазову. Морате да будете свесни да стрпљења морате да имате напретек, а истовремено трпе сви око вас. Трпи породица, понеки пут колеге, али ваљда вас живот понекад доведе у ситуацију да препознате шта је вама најважније у животу и тиме се онда бавите, најбоље што можете. Увек се питам да ли сам урадио све што сам могао, то је основно питање. Буде ми лакше када прођем кроз неки постављени циљ. Кажем, ево идемо, не довољно брзо, али идемо.
Ко је у Вашој кући начелник сектора за ванредне ситуације, Ви или супруга?
— То није класична прича где ја нешто газдујем или моја супруга. Радимо заједно. Мислим да је љубав најважнија — ако је има, онда све функционише добро.
Неко је израчунао да током поплава 2014. нисте спавали више од 70 сати. Како је бити родитељ, отац и радити ваш посао, имате ли понекад грижу савести или Вам увек остане снаге да се посветите деци када коначно, после неколико дана одсуствовања, дођете кући?
— То је тешка тема. Не волим то сабирање сати, колико човек не спава, то ми не пада на памет. Ја сам имао срећу да имам дивне пријатеље докторе, видели су ме на телевизији и саветовали ми шта да урадим, саветовали су неку витаминску варијанту која ми је помогла да издржим, хвала им на томе. Једноставно, адреналин је толико висок да и не размишљате о одмору. То траје док не прође проблем. Они који вас воле и живе са вама то знају.
Некада сте свирали у беду, имате ли сада времена за музику?
— Свирам викендом, али не у бенду. Са пријатељем свирам скоро три године, то волим, опушта ме, уживам. Нажалост, последњих месец дана нисам за то имао времена, пробаћу да се у овој години вратим томе. То ми је љубав од младости.
Да ли сте некада били на двонедељном одмору?
— Нисам, али јесам једанаест дана, прошлог лета, то ми је један од најлепших одмора. Просто је срећна околност била да је, док сам био на одмору, у Србији било потпуно мирно, телефон ми није звонио, то је било сјајно.
Да ли ипак мислите да имате срећу да радите оно што волите, али и најбоље знате?
— Сигурно. Ево двадесет пет година сам у МУП-у, једанаест сам на челу службе, имам ја своје ломове током године, када се преиспитујем да ли је ово што радим добро, због породице, здравља. На крају увек превагне та прича да осећам неко унутрашње задовољство док радим. Да ме је неко на почетку питао да ли ћу ово радити, сигурно би му рекао — не. То није било у плану. Живот направи да се загрејете за нешто, а онда схватите — то је ваш живот.
