Николић, планинарски водич, пењао се на Алпе, Кавказ, Анде, Химелаје, попео се на 8.206, а скијао на 7.000 метара, али му се та идеја учинила као највећи изазов.
Припреме да се прође путем којим су се српска војска и народ 1915. године повлачили преко Албаније на Крф трајале су седам месеци. То нису биле само кондиционе припреме које сваки планинар мора да прође. Тим младим људима придружили су се Ненад Митровић и Немања Нешковић, заједно су у Народној Библиотеци Србије проучавали карте како би одабрали пут до „Острва смрти“.
„Прегледали смо сву документацију, белешке генерала који су, одсечени од краља Петра и државног врха, са војводама доносили одлуке којим правцем да се крене. Нашли смо све белешке, па и ону која појашњава куда је прошла Трећа армија под Штурмом, краком који је мање познат, кроз срце албанских Проклетија. Њиме је кренуло 40.000 људи, највише младих регрута, а само 8.000 стигло је у Скадар“, каже Марко Николић за Спутњик.
„Нас је, за разлику од наших прадедова, дочекало јако питомо време. На највишем превоју у Албанији на 1.300 метара било је мало снега. Било га је и на црногорском делу, на Чакору. Прошли смо врх ’Девојачки крш‘, виши од 2.000 метара. То је иначе била највиша кота повлачења целокупне армије у Првом светском рату, али имали смо много боље услове од њих“, каже Николић.
Тачно сто година након што су њихови прадедови кренули у повлачење преко Албаније ка Крфу, ти млади људи су се пробудили у Дечанима и кренули њиховим стопама. Знали су да их је и сама идеја о томе, којом су се бавили више од две године, променила. Знали су и да ће их променити сам пут.
Велики утисак на планинаре оставио је Кајмакчалан. Дан на граници Грчке и Македоније био им је најтежи. Ходали су непрекидно тринаест сати, прешли више од 50 километара, углавном узбрдо. Хтели су да прођу кроз капију слободе, место на којем је српска војска пробила фронт и ослободила земљу.
Од хладноће, тифуса и других болести, као и у борбама са Албанцима, страдало је 240.000 људи. Док се пробијала преко Проклетија, српска војска била је под константним нападима. У овој трагедији становништво Србије је преполовљено.
„Невероватно је шта су ти људи прошли, ми то не можемо ни да замислимо, чак ни ми који смо прошли тај пут. То су били дивови, у сваком погледу. Вратили смо се пре неколико дана, још увек нам се слежу утисци, али увидели смо како као муве ударамо у теглицу у 21. веку и не видимо праве ствари. Стварамо сами себи проблеме без јаког разлога. Придајемо значај тривијалним стварима. Човек може много озбиљније да се ухвати у коштац са животом кад прође ту трасу и види како некоме живот може да изгледа“, каже Николић, чији је прадеда прошао голготу албанских планина и Солунски фронт.
Као по божијој промисли, пут им се у Скадру укрстио са путем младића који живи у САД. Станко Томић је потомак једног од 18.000 добровољаца који су из Америке дошли да бране Србију. Једини је, поред планинара из Србије, пешке прошао трасу свог прадеде. Ишао је другим краком, преко Андријевице и Подгорице. Заједно су кренули даље, путем предака.
Мук који их је дочекао на острву Видо, можда најбоље осликава тај трагичан, а у исто време величанствен догађај. Овакав егзодус се никада раније није десио. Толико страдање, из кога су српска војска и народ изашли као победници.
Учесници експедиције „Албанска голгота 100 година касније“ сада ће покушати да своје искуство пренесу другима. У плану је било и снимање документарног филма који би млађим генерацијама пренео њихово, односно искуство предака који су ризиковали све да би Србија опстала.
И даље скупљају средства, јер су остали без подршке државе на конкурсима, молбе министарствима културе и спорта, дописи председнику и премијеру Србије остали су без одговора. Имали су само логистичку подршку Канцеларије за Косово и Метохију и Министарства спољних послова.
Марко Николић и пријатељи мисле да овај пут треба да буде нека врста ходочашћа сваког Србина.
Ко год је походио острво Видо на Крфу, Плаву гробницу, место на коме под морем спава 10.000 Срба, зна да је тако.
Колико год је повлачење преко Албаније страшан историјски тренутак за Србе, толико је и светао, јер су тада, последњи пут, сви били као један.
