Дакле, није депресиван само сиромашни Балкан, депресија се из године у годину повећава у целом свету. Светска здравствена организација процењује да ће 2020. године депресија као фактор онеспособљености за рад бити чак на другом месту, после кардиоваскуларних болести.
Данас је на четвртом месту, а њени разлози су, поред генетске предиспозиције, читав низ трауматичних ситуација, међу којима посебно место имају незапосленост, развод, смрт блиске особе, сви социјални агенси који атакују на душу човека, а којих, нажалост, у нашем друштву има много.
Живот чак петнаест одсто депресивних особа заврши се самоубиством, упозорава директорка Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“ у Београду проф. др Славица Ђукић Дејановић.
Др Ђукић Дејановић за Спутњик напомиње да људи могу да помогну једни другима, али само у најранијем стадијуму болести.
„Када особа почне да се осамљује, изолује, када неко ко је био склон комуникацији изостаје из уобичајених дружења, то је први знак. Приметна је и ’омега‘ на челу, набор јако замишљене особе, коју када питате шта јој је, каже: ’Ништа, ништа‘. Симптом може бити и лош сан, неуредно узимање хране, када неко губи пријатеље без разлога, заправо се повлачи у свој свет, то је аларм да треба да се потражи помоћ стручњака. То је све што неко ко није лекар може да уради“, каже др Ђукић Дејановић.
Она објашњава да депресија може бити блага, умерена или тешка. Блага се лечи психотерапијом, умерена и тешка обавезно лековима. Пацијенти који, поред тога што су тужни, чују гласове и имају утисак да је неко против њих, морају да користе озбиљне лекове и њима могу да помогну само стручни тимови.
Већина људи прве симптоме депресије и не региструје, јер то је циклична болест, траје неко време, па особа уђе у добру фазу. Примети се тек трећи или четврти атак депресије и тако се изгуби драгоцено време за лечење.
Ново доба и нове генерације склоне су потезању за једноставним решењима. Интернет савети самопомоћи — устаните, погледајте кроз прозор у ведар дан, будите и ви ведри, погледајте лепоту око себе, могу бити опасни, напомиње др Ђукић Дејановић, и додаје да овакви савети заправо могу да појачају губитак жеље и нагона за животом.
„Некомпетентна помоћ, изузев добронамерности, у себи не крије ништа добро. Када депресивној особи или некоме ко је склон депресији кажете да је ведар дан, а она је испуњена мрачним, тужним осећањима, ви јој заправо појачавате муку. Некада и најдобронамернија нестручна реченица може бити контрапродуктивна. Депресивној особи ваља рећи: ’Ви сте већ били у мраку, па сте излазили на светлост, ово стање је пролазно, хајде заједнички да се потрудимо да што краће траје‘. То може бити сламка спаса или мост да се пређе на другу страну обале“, објашњава она.
Крајњи стадијум — самоубиство
Иако се често представљају као „јаке“, жене су склоније депресији. Свака пета жена и сваки десети мушкарац бар једном у животу били су у емотивном проблему који се може карактерисати као болест расположења. Међутим, самоубистава изазваних депресијом има више међу мушкарцима.
И мушкарци и жене склони су „хроничном суициду“ коришћењем психоактивних супстанци, алкохола и дроге, који неминовно воде ка менталном и физичком пропадању.
Иако су новине пуне наслова којима се тврди да Србија предњачи по броју самоубистава, статистика заправо каже да сваког дана четворо људи себи одузме живот, што у поређењу са регионом не представља никакво одступање — ни горе, ни доле.
Модерна медицина препознаје две категорије самоубица, потпуно здраве људе и оне који себи „пресуђују“ због менталних проблема, који дижу руку на себе под утицајем разних патолошких садржаја.
Здрави људи убијају се због великих разочарања или тешке социјалне ситуације. Њихов чин самоубиства се не догађа преко ноћи. Прво се јавља суицидална идеја, када човек почне да размишља о томе да не вреди живети, затим тенденције (најчешће остављају писма, обилазе места на којима би могли да оду са овог света), а следећа фаза су покушаји самоубиства. Свака од ових фаза је својеврсни апел за породицу, друштво и за струку, упозорава др Ђукић Дејановић.
„Када особа дигне руку на себе зато што јој је непостојећи глас рекао да тако треба или болесно верује да је неко прогања, трује и нема снаге да се са тим бори, такву особу треба лечити. Међутим, међу људима са менталним сметњама најчешће су депресивни пацијенти они који подигну руку на себе и одлуче да победе нагон живота. То је један од највећих пораза за породицу, али и за терапеуте који су улагали знање и труд да то спрече“, објашњава она.
На спречавању депресије и суицида у Србији ради низ државних институција, али и невладиних организација. Доступни су телефони сервиса за помоћ, а болница „Др Лаза Лазаревић“ има више начина комуникације са грађанима који најчешће нису имали дијагнозу, нити имају смелости да себи признају да имају ментални или проблем нагона за животом.
Депресија и друге болести које могу водити ка суициду, честа су тема на сајту ове еминентне установе. Оваквим пацијентима на располагању је телефонски број на коме могу да добију стручно упутство за пут тражења помоћи.
Сваког четвртка болница отвара врата за све који имају проблеме, без упута, а није обавезно ни здравствено осигурање. Међу њима су врло често суицидалне особе, које доласком најчешће започињу терапију.
