Однос САД са остатком света одавно није толико бринуо грађане ове земље. О томе сведочи предизборна кампања у којој је спољна политика доспела у први план. То није уобичајено за америчке председничке изборе, у којима се судбина кандидата најчешће одређује на питањима која се тичу унутрашњих прилика.
Овог пута ствари стоје другачије. Ни огромни јаз између богатих и сиромашних који се још више продубљује, ни деликатно питање расне сеграгације и унутрашње безбедности у земљи у којој су у порасту напади ватреним оружјем, нису тако одлучујући као питање да ли САД и даље доминирају светом. Повратак Русије на међународну сцену, економска експанзија Кине, комунистичке земље са тржишном привредом коју у САД доживљавају као директну претњу њеним интересима, ратне игре на Блиском истоку, све су то разлози за забринутост америчке политичке елите, која даје тон предизборном политичком маратону.
Демократе инсистирају да САД и даље имају надмоћ у свету. То је био смисао Обаминог последњег обраћања нацији, који је настојао да разувери оне који тврде да ће Кина ускоро постати највећа светска економија и да Русија поново доводи у питање војну надмоћ САД.
„Да вам кажем нешто — САД су најмоћнија земља на Земљи. Тачка. (…) Ми трошимо више на нашу војску него свих следећих осам земаља заједно. Наше трупе су најбоља борбена сила у историји света“, рекао је добитник Нобелове награде за мир.
Републиканци поручују да је војна и економска надмоћ САД доведена у питање за време Обаме, али да ће они то да исправе. „Учинићемо Америку поново великом“, гласи слоган најпопуларнијег републиканског кандидата, Доналда Трампа.
Између изолационизма и интервенционизма
Између два главна политичка табора нема суштинске разлике када је реч о спољној политици — и једни и други су опседнути доминацијом. Разлика је у методу.
Америчка спољна политика се традиционално креће између изолационизма (што подразумева да се везе са остатком света сведу на економске, противљење политичким савезима и залагање за апсолутни суверенитет) и интервенционизма.
Кристофер Хил, бивши помоћник државног секретара и амбасадор САД, који је имао важну улогу у кројењу политичких прилика на Балкану, у коментару на сајту „Пројекат синдикат“ констатује да је ситуација данас много сложенија.
„Како претња са којом су суочене САД постаје све јаснија са сваким терористичким нападом, изолационисти су постали жестоки интервенционисти. Али интервенционизам има тенденцију да буде унилатералан“, пише бивши дипломата.
Хил критикује републиканског сенатора Теда Круза, који позива на тепих-бомбардовање Ирака и Сирије, како би се ослободио пошасти коју представља ДАЕШ, док Обами приписује државничку мудрост јер вага одлуке.
Замера Трампу да није паметно што говори да Америка више није велика јер је „у сложеном међународном пејзажу изазов управљати тако да пријатељи не посумњају у (њену) величину а противници да је не доводе у питање“.
Када републиканци критикују Хилари Клинтон због њене интервенционистичке политике на Блиском истоку и у Либији, то не значи да су се уморили од рата, већ је питање да ли им ови ратови обезбеђују доминацију или не, да ли омогућавају да се грађани САД обогате или не.
За Трампа, који вођење државом замишља као управљање ланцем хотела, рат у Ираку је лош посао, јер је на њега потрошено много новца који им се није вратио. Он је за интервенционизам, али ако за то плате друге земље. Предлаже тако да САД пошаље копнене трупе на Блиски исток у борбу против ДАЕШ-а ако ће блискоисточне земље то да плате. Његова идеја је и да узме новац од продаје ирачке нафте како би покрио трошкове војне интервенције Вашингтона у овој земљи. Није ништа нежнији ни према савезницима попут Саудијске Арабије. „Штитимо Саудијску Арабију, шаљемо им бродове, авионе. И шта добијемо? Ништа. А они зарађују милијарде дневно. У томе је проблем са овим светом“, изјавио је у једном интервјуу.
За Трампа се доминација одражава у доларима — тамо где оцењује да посао неће успети, САД немају шта да траже. То је случај у Сирији и Украјини. „Нека Руси очисте Исламску државу, а Немци да бране Украјину“, рекао је у новембру 2015. године.
На другој страни су они који интервенционизму дају мултиполарно лице, кроз војне и економске савезе у којима САД имају главну реч, попут Уједињених нација или НАТО-а.
„Кандидати изгледа мало цене улогу институционализованих безбедносних споразума (а још мање међународног права) у последњих 70 година“, пише Хил.
Војне интервенције у бившој Југославији, у Ираку, Авганистану и Либији показују да се САД ни до сада нису обазирале на међународне институције и међународно право.
