СССР је закључио споразум са фашистичком Немачком 1939. године након што су западне силе одбиле да са њом потпишу споразум о узајамној помоћи. Он је обезбедио земљи мир у наредних годину и по дана и пружио могућност да припреми своје снаге за отпор, јер су совјетске власти схватиле да могу да рачунају само на своје снаге.
СССР су 1939. године радиле све како би била створена коалиција за борбу против фашистичке претње. Међутим, узалуд. На преговорима СССР–а са војним делегацијама Француске и Енглеске 21. августа 1939. године наведене земље су потврдиле одсутност жеље Запада да постигне споразум са СССР–ом. Они су то најбоље показали тиме што су дошли на преговоре са кашњењем од 9 дана.
Совјетски савез је предлагао Пољској војну помоћ. Међутим, Пољска је ту помоћ одбила. Министар иностраних послова Пољске Јузеф Бек у августу 1939. године амбасадорима Енглеске и Француске је написао следеће:
„Ми немамо споразум са СССР–ом и не желимо га.“
Међутим, Совјетски савез је веома желео да закључи војни споразум са Пољском, јер је било јасно да ће Немачка напасти Пољску и да ће се немачка војска појавити на граници СССР–а у западној Украјини и западној Белорусији што ће умногоме смањити време потребно за заузимање животно важних центара СССР–а.
Шта је СССР могао да уради у тој ситуацији, када ни Енглеска ни Француска ни Чехословачка (на притисак прве две земље), ни Пољска нису хтеле да закључе споразум са СССР–ом о узајамној помоћи? Шта је СССР могао да уради док се Немачка спремала да нападне на западу, а Јапан на истоку, у исто време док су све западне земље „давале благослов“ агресорима? Руководство СССР–а је нашло излаз из, чини се, безизлазне ситуације у којој се нашла земља и закључило је споразум о ненападању са Немачком.
Тај споразум, или како га још називају „пакт“, променио је понашање западних држава и Јапана према СССР-у. Они су почели да узимају у обзир мишљење Совјета.
Стаљин је лично учествовао у преговорима са министром иностраних послова Немачке Јоахимом фон Рибентропом 23. августа 1939. године. Тог дана преговори су завршени потписивањем совјетско–немачког споразума о ненападању. Споразум су потписали горе наведени немачки министар иностраних послова и шеф совјетске дипломатије Вјачеслав Молотова. По именима министара звали су га још и „Пактом Молотов–Рибентроп“.
Претпоставља се да је уговор поседовао тајни протокол којим су одређене „сфере утицаја“ две земље. Немачка се обавезала да се не меша у послове источне Пољске, Естоније, Летоније, Литваније и Бесарабије, тј. оних територија које су до револуције улазиле у састав Руске империје, а после револуције у састав совјетских република, а које је Пољска освојила од Молдавије у периоду од 1918. до 1920. године.
СССР се обавезала да се не меша у послове Пољске, западне Украјине и западне Белорусије. Треба подсетити да је на Бечком конгресу 1814–1815. године подељена Пољска. Од великог дела Варшавске кнежевине била је створена Краљевина Пољска и предата руском цару. Остала територија Пољске је била предата Пруској и Аустрији. Совјетске власти су признале право пољског народа на слободно самоопредељење и поништила све споразуме царске власти о подели Пољске. Варшава је „захвалила“ совјетској власти на томе тако што је 1920. године напала совјетску државу.
У свом говору 3. јула 1941. године Стаљин је рекао:
„Шта смо добили закључивањем пакта о ненападању са Немачком? Обезбедили смо нашој земљи мир у наредних годину и по дана и могућност да припремимо своје снаге за отпор…“
Управо у то време била је пројектована и покренута серијска производња нових типова оружја.
Не може да се не обрати пажња на то да је током трајања договора Немачка испоручила СССР–у одређену количину уникатне, неопходне индустријске опреме која је омогућила да се производи оружје бољег квалитета у већим количинама.
Испоруке су утврђене низом споразума. Између осталог, неколико дана пре закључивања споразума о ненападању (19. августа) био је закључен совјетско–немачки кредитни споразум, а касније су склопљени и споразуми о испорукама опреме.
Природно, поставља се питање зашто је Немачка дозволила СССР–у да поврати своје територије, одобравала новчане кредите, испоручивала индустријску опрему која је могла бити искоришћена за производњу наоружања? Те чињенице се објашњавају тиме да је она веома слабо проценила могућности „ниже“ словенске расе и сматрала да ће све то повратити за неколико недеља, док ће предузећа која поседују немачку опрему на крају радити за Немачку.
„Нека Руси граде за Немце“, мислили су у Берлину и играли опасну игру. Главно је, сматрао је Хитлер, да ће Немачка након потписивања споразума са СССР–ом моћи без проблема да прошири своју територију и увећа индустријски и људски потенцијал, који ће омогућити да се без посебног напрезања уништи Совјетски савез.
Совјетско–немачки споразум покушавају да представе као агресивни чин СССР–, јер је он омогућио да Црвена армија победи и да Руси преживе у том ужасном рату на територији Европе. Међутим, он је омогућио да се обезбеди мир народа који су живели на територији СССР–а док СССР не буде била у могућности да се носи са веома добро организованом и савремено опремљеном војском Трећег рајха.
Претходна два дела чланка о Другом светском рату по књизи писца Леонида Масловског по књизи „Руска правда" можете прочитати овде — први део, други део
Наставиће се…
