То произилази из предлога закона који је у име премијера Мануела Валса готово кришом представио Сенату министар спољних послова Лоран Фабијус. Француски медији су уловили овај документ у коме се тражи „одобрење за приступ Француске протоколу о статуту међународног војног седишта у складу са Северноатлантским споразумом“.
НАТО базе у Француској? Још није објашњено шта то тачно подразумева, али на то личи.
Војници НАТО-а су већ у Француској, од када је Никола Саркози 2007. године одлучио да интегрише Француску у командне структуре НАТО-а. Франсоа Оланд, тада у опозицији, побунио се против начина на који је то изведено, без јавне дебате.
Он је тада тражио да се „Французима расветли опасан раскид који је на путу да изазове председник и његова влада са националним консензусом о војној и стратешкој независности наше земље“.
Оланд, председник, сада наставља оно што је започео Саркози и ставља свој потпис на раскид дуге традиције којом су се Французи дичили. Ову традицију је успоставио генерал Шарл де Гол, најзначајнија француска политичка фигура у прошлом веку, када је 1966. године саопштио да Француска неће више да буде део НАТО-а. У писму председнику САД, Линдону Џонсону, Де Гол је објаснио да Француска жели да поврати суверенитет над својом територијом, да не види разлог зашто би на својој територији држала стране трупе и своју војску стављала на располагање Северноатлантској алијанси.
Жеља Француске да самостално одлучује, објаснио је француски вођа, без које би Француска престала да верује у своју улогу у свету, неспојива је са одбрамбеном организацијом у којој је подређена. Вашингтон није крио горчину: „ (…) Плашим се да (ова одлука) не подстакне разједињавање Запада (…)“, написао је тадашњи амерички председник и поручио Француској да може да се врати кад хоће.
О повратку Француске у НАТО први је говорио Митеран, о томе је размишљао и Ширак, али је Саркози био тај који је повратак у командне структуре прогласио за један од својих државничких потеза.
Последњи светао пример француске војне независности био је говор премијера Доминика де Вилпена у Уједињеним нацијама 2003. године, када се супротставио суманутом плану САД да нападну Ирак, уз аргумент да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење који је, како се касније испоставило, био проста лаж. Питање интеграције у НАТО изазива нелагоду у Француској, што је разлог за Фабијусову тајновитост, иако је политичка елита, без обзира да ли се назива левицом или десницом, углавном атлантистички расположена.
Суверенисти, они који се залажу за војну и сваку другу независност од САД, у мањини су. Они се налазе на новој левици, као и на крајњој десници, али и у редовима традиционалне деснице која је остала верна Де Головој традицији.
Ова традиција подразумева не само војну и политичку независност од САД, већ и визију Европе „од Атлантика до Урала“, односно идеју да безбедност и јединство европског континента не може да се оствари без Русије. Раскид са овом традицијом водио је Француску у ратове НАТО-а, који је одлучио да правила међународног поретка установљеног после Другог светског рата, правила која су успостављена управо са циљем да се спрече ратови, не важе за овај савез, и да за своје војне походе не мора да тражи одобрење Савета безбедности.
Тако је бомбардована Југославија 1999. године, данас Ирак и Сирија. Француска је следила губитничку стратегију НАТО-а у Авганистану, а у Либији, коју је Саркози решио да бомбардује, НАТО је послужио као подршка. У светлу ових ратова Де Голова порука Џонстону је запањујуће актуелна: „Сукоби у које Америка улази у другим деловима света, прекјуче у Кореји, јуче на Куби, данас у Вијетнаму, ризикују да се, по систему чувене ескалације, прошире у општи пожар.
„У том случају би Европа, чија је стратегија у НАТО-у стратегија Америке, аутоматски била укључена у борбу чак и против своје воље“, писао је америчком колеги.
