У преговоре о мировном решењу за Сирију који се отварају у Женеви нико не улаже много наде. Позиције главних актера, како сиријских тако и међународних — САД, Русије, Саудијске Арабије, Ирана, Катара и Турске — изгледају непремостиве. Влада Башара ел Асада је потврдила учешће али је још увек тајна кога је специјални представник УН Стафан де Мистура позвао од опозиционих представника.
Састав опозиције је био главна тема трговине која се претходних недеља водила међу главним актерима. Главни спор је био око тога ко је терориста, а ко може на преговоре. Де Мистура је због деликатности задатка до краја држао у тајности листу преговарача.
Његова улога личи на ход по јајима — спрема се да угости најгоре непријатеље, међу којима су неки до јуче седели у истој влади. Начин на који су преговори замишљени није без сличности са начином на који су својевремено организовани преговори у Рамбујеу — делегације ће седети у одвојеним просторијама, док ће се у међупростору одвијати дипломатске пируете. Готово немогућа мисија које је и представник УН свестан: „Биће доста позирања и излазака из сала. Важно је да ухватимо тренутак и будемо што прилагодљивији“.
Са једне стране је, дакле, сиријска власт, са друге су представници коалиције политичких и војних крила партија које су јој супротстављене.
Коалиција иза које стоји Ријад је одустала од учешћа у последњем тренутку. Модератор ове коалиције, која се окупила у Саудијској Арабији, Ријад Хидзаб био је премијер у влади Башара ел Асада до 2012. године. У њеним редовима су и представници радикалних војних група, попут Армије ислама, чији је циљ да сруше Асада и формирају неку врсту „меког калифата“, са уређењем по саудијском моделу. Иран је ову коалицију назвао коалицијом Ал Каиде, док сиријске власти у њој виде представнике терориста.
Русија је од почетка заступала став да није само ДАЕШ проблем у Сирији, већ да су и друге радикалне исламистичке формације опасне.
У Женеву су дошле мање опозиционе групе, што доводи у питање главни циљ постављен у овој првој рунди преговорима, да се успостави примирје на терену.
Из преговора је, након противљења Турске, изостављена и Курдска демократска унија, упркос томе што Курди држе десет одсто територије на северу земље. Иако су САД стале иза свог савезника, позиције Вашингтона и Анкаре се разликују када је реч о Курдима, које турска страна назива терористима, упркос томе што су једна од највиталнијих снага у борби против ДАЕШ-а у Сирији.
САД и Русија су, међутим, биле заинтересоване да преговори почну. Вашингтон нема јасну стратегију, и позиције унутар америчке администрације су подељене — потпредседник Џо Бајден говори о могућности слања војних трупа у Сирију, док шеф дипломатије Џон Кери инсистира на политичком процесу. Војне акције САД у Сирији нису дале резултате и Вашингтон се нада да ће боље да прође за преговарачким столом. Зато је прошлог викенда тражио од опозиције да учествује у преговорима или ће остати без подршке. Овај захтев је поновио и британски министар спољних послова Филип Хамонд, позивајући сиријску коалицију да се укључи у преговоре да не би Асаду дала „пропагандни поен“.
За Русију је у овој првој рунди преговора важно да се поставе основе политичког процеса који неће бити фокусиран на судбину сиријског председника. САД су се са тим сложиле. Амерички председник Барак Обама жели да се извуче из „сиријског блата“, упркос противречним изјавама које шаље његова администрација.
Али до разрешења рата у Сирији не може да дође без два главна регионална актера — Саудијске Арабије и Ирана, који су недавно прекинули дипломатске односе. Преговарачки процес, који би требало да траје шест месеци, почео је, али решење се засад не назире.
